Desanka Maksimović

0

Biografija Desanke Maksimović

Pitomo valjevsko selo Brankovina postalo je poznato zahvaljujući pesnikinji koja je čitavo detinjstvo provela u njemu i posvetila mu divne stihove. Najstarije dete Draginje i Mihaila Maksimovića, Desanka, rođena je 16. maja 1898. godine u Rabrovici. Ubrzo po njenom rođenju, otac dobija učiteljsku službu u Brankovini, gde odrasta buduća pesnikinja.

Završila je gimnaziju u Valjevu, a studirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kada je dobila diplomu na odseku za Svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti, odlazi da službuje u gimnaziju u Obrenovcu. Zatim je radila u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, pa u Učiteljskoj školi u Dubrovniku. Ostala je upamćena kao profesor Prve ženske beogradske gimnazije, gde je, između ostalih  predavala i svojoj budućoj velikoj prijateljici i pesnikinji Miri Alečkovic. U penziju je otišla negde u vreme početka Drugog svetskog rata, ali se ubrzo, već 1944. godine opet vraća u službu i u Prvoj ženskoj gimnaziji ostaje još punih devet godina, kada se  penzionisala.

Desanka-Maksimovic-56

Bila je udata za Sergeja Slastikova.

Imala je širok krug prijatelja iz svih delova tadašnje Jugoslavije. Pomenućemo samo neke od njih: Ivo Andrić, Gustav Krklec, Branko Ćopić, Miloš Crnjanski…

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti je izabrana 1959. godine, a za redovnog 16. decembra 1965.

Preminula je u Beogradu, 11. februara 1993. godine i sahranjena je u svojoj voljenoj Brankovini.

Čuvena po pesničkom umeću, Desanka Maksimović je pisala i romane, pripovetke, priče za decu. Bavila se i prevođenjem, uglavnom poezije.

U časopisu „Misao”, 1920. godine je objavila svoje prve pesme, a prvu zbirku pod nazivom „Pesme”, 1924. Zatim su usledile zbirke: „Vrt detinjstva” (1927), “Zeleni vitez” (1930).

Njenu poeziju odlikuje jednostavnost i čistota pesničkog izraza, fini senzibilitet sa bogatim nijansama, slikovitost, raznolikost intonacije, koja seže od uspavanke do tužbalice i specifičan ritam i melodija stiha.

Obrađujuci teme o ustanku u Srbiji, pesnikinja je ušla u novu životnu i poetsku fazu. Iako preobražena gorkim saznanjima, nije izneverila svoj uobičajeni pesnički izraz. U svojim rodoljubivim delima, poput pesama: „Krvava bajka”, “Spomen na ustanak”, “Srbija se budi”, uspela je da dodirne dušu naroda, onu pravu, iskonsku.

Njene kasnije zbirke: „Miris zemlje” (1955) i „Tražim pomilovanje” (1964), predstavljaju značajna ostvarenja srpske poezije.

Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja. Između ostalih: Vukove nagrade (1974), Njegoševe (1984), Zmajeve (dva puta: 1958. I 1973).

Proglašena je za Počasnog gradjanina grada Valjeva.

Još za njenog života u Valjevu je podignut spomenik u njenu čast, koji se nalazi nadomak glavnog gradskog trga. Iako je, po rečima savremenika bila protiv toga, kažu da su uspeli da je „ubede” da to nije spomenik njoj, već poeziji, ali sa njenim likom.

U Beogradu je pre pet godina, u Tašmajdanskom parku otkriven spomenik velikoj pesnikinji.



Share.

Leave A Reply