Čekajući Godoa, Semjuel Beket

0

Autor: Semjuel Beket
Književni rod: drama
Književna vrsta: drama apsurda u dva čina

O Samjuel Beketu

Irski književnik, romanopisac i dramaturg, Semjuel Beket je rođen 13. aprila 1906. godine. Neposredno pre početka Drugog svetskog rata, seli se u Pariz i od tada počinje da piše na francuskom.

Ostao je upamćen po prilično pesimističnom stavu, prikazujući u gotovo svim svojim delima čoveka kao potpuno bespomoćnog i svesnog apsurdnosti sopstvenog života.

Semjuel Beket je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvanog “ teatra apsurda “. Godine 1969. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Dramu u dva čina “ Čekajući Godoa “, koja spada u obaveznu lektiru za naše srednjoškolce, Beket je izdao 1953. godine. Kako je nastala u periodu kada nije pisao više na svom maternjem jeziku, i ovo delo je objavljeno prvo na francuskom jeziku. Zanimljivo je da je prilikom prevođenja na engleski, pisac lično dodao podnaslov u kome je naveo da je to: Tragikomedija u dva čina.

Tema dela “Čekajući Godoa”

Tema drame Semjuela Beketa “ Čekajući Godoa “ je, kao i u većini njegovih dela – apsurd čovekovog postojanja.

Analiza lektire “Čekajući Godoa”

Iako spada u obaveznu lektiru za srednju školu u našoj zemlji, ova drama je vrlo specifična i neophodna je dobra analiza da bi srednjoškolci razumeli njenu poentu, a naročito u tim godinama. Neretko se događa da im profesori daju upravo temu za pismeni sastav vezanu za ovo delo, pa se posle čude zašto deca mahom promaše temu. A apsolutno je jasno da nisu razumeli delo. Zato, da pokušam da vam pojasnim…

Dakle, reč je o takozvanoj drami apsurda. Ova vrsta je specifična po tome što napušta pravila klasične drame, te prikazuje potpuno apsurdne i likove i situacije i iskaze. Sam način kazivanja, te situacije koje se prikazuju u ovakvoj vrsti drame su apsurdne, jer se ne naslućuje nikakav smisao, odnosno posredno se nameće potpuni besmisao postojanja, ne samo junaka već i ljudi uopšte.

cekajuci Godoa analiza.jpg

Gotovo sve drame Semjuela Beketa imaju zajedničku karakteristiku, a to je da su prilično nejasne. Nejasne, u smislu da u prvom, površinskom sloju nije moguće pronaći značenje. Zapravo, značenje svake njegove drame je iskazano u dubinskom sloju.

U čitavom delu “ Čekajući Godoa “ čini se kao da se ništa ne događa. Jesu na sceni prisutna dva glavna junaka, uz povremeni dolazak ostalih, ali čini se kao da čitava radnja stoji. I to ne samo čitaocu ili gledaocu. Čak i glavni likovi lektire “ Čekajući Godoa “ se u jednom trenutku pitaju da li je zaista postojalo juče i da li se zaista to dogodilo.

U čitavoj drami ima puno pauza i čak “ ćutanja “ ( 140 puta se u tekstu javljaju ove pauze, u vidu ćutanja ). Pretpostavlja se da su one tu sa namerom da povećaju dramatičnost radnje.

Iz dijaloga dva glavna junaka se naslućuje da oni ne vide svrhu svog postojanja i da im je teže samim tim što su svesni da im vreme mnogo sporo prolazi, jer im se u životu ništa ne događa. Oni čekaju nekoga, ko se zove Godo, a ne znaju ni zašto ga čekaju, ni da li treba da ga čekaju.
Obojica pokušavaju da ispune vreme čekanja, pa razgovaraju o raznim temama. Ali i tu se vidi da je onaj koji sluša, čini se potpuno nezainteresovan za kazivanje onoga koji govori. Zato on mora često da ponavlja određene delove, ne bi li ga sagovornik ipak čuo. U njihovim dijalozima se, ipak oseća želja za razgovorom, društvom, razumevanjem. Zapravo, oseća se veliki strah od ćutanja, jer ih ono, neizostavno vodi u samoću, od koje se obojica plaše, iako to nigde nije jasno iskazano.

Vrhunac apsurda, odnosno besmisla, je sadržan u Estragonovoj konstataciji: “ Uvek mi pronađemo nešto, zar ne Didi, što nam stvori utisak sa smo živi? “

Pored razgovora o različitim temama, dva glavna junaka će pokušavati i da ispune vreme igranjem. Čudna igra u svakom smislu, ali njima ispunjava vreme, a oni samo to žele: da se ponašaju normalno, da ne ćute, jer će onda biti još svesniji besmisla svog postojanja.

Drama “ Čekajući Godoa “, pored toga što je takozvana drama apsurda, smatra se i anti – dramom. Na prvom mestu zato što je potpuno suprotna od drame u klasičnom smislu reči. Ona nema ili ima vrlo malo elemenata klasične drame, a jedini dramski elementi koje sadrži su prisustvo likova i scena na kojoj se odvija radnja. Nema onih osnovnih karakteristika drame: početka, trajanja, sukoba, razrešenja. Takođe, likovi nemaju karakter, niti su tipični likovi, niti su individualizovani. Oni su svojevrsni antiheroji, jer se o njima ne zna gotovo ništa, osim imena. Ne zna se ni ko su, ni šta žele, ni odakle su.

Radnje čitavog dela “ Čekajući Godoa “, Semjuela Beketa se svodi na čekanje. S tim da se ne zna precizno ni ko, odnosno šta se tačno čeka. Zapravo, kao da se ništa ni ne događa: ni na sceni, ni u likovima, ni između likova. I to je ta nejasnost izraza, koja je specifična za Beketovo stvaralaštvo.

Postoji vrlo zanimljivo tumačenje lika Godoa. Prema mišljenju nekih kritičara i tumača ovog dela, Godo je sam Bog. Razlog tome je imenica “ God “ na ensgleskom jeziku, koja znači “ Bog “, a koju je upravo Beket upotrebio u naslovu svog dela.
Da li je tako ili ne, bojim se da nikada nećemo otkriti…ali svakako je korisno znati da postoji i takvo tumačenje.

Motiv čekanja

U drami “ Čekajući Godoa “ Semjuela Beketa osnovni motiv je motiv čekanja. Ali, da naši srednjoškolci, kojima je ovo obavezna lektira, ne razumeju pogrešno, pokušaću da budem preciznija: nije to čekanje u klasičnom smislu reči. Zapravo, radi se o čekanju dvojice junaka da im se nešto dogodi u životu.

Oni su svesni da im je život potpuno prazan i da se gotovo ništa ne dešava, zato čekaju. A šta ili koga čekaju, čini se ne znaju ni oni sami.

Pisac kaže da čekaju Godoa, ali ko je zapravo Godo i da li uopšte on postoji, čitalac ne saznaje do kraja dela.

Zato ovo čekanje treba shvatiti u metaforičkom smislu. Uopšteno, poznato je da mnogi ljudi čekaju uvek da im se nešto dogodi i da im, upravo u tom čekanju i prođe čitav život. Mada su junaci drame “ Čekajući Godoa “ itekako svesni toga da im prolazi život u čekanju i shvataju da ni njihov život, niti bilo šta drugo i nema neki smisao. Upravo zato je ova drama okarakterisana kao drama apsurda, odnosno shvatanja o besmislenosti postojanja.

Prepričano (korisno za pismeni sastav)

Drama “ Čekajući Godoa “ je jedna od najčešćih tema za pismeni zadatak srpkog jezika. I to, zanimljivo većina profesora traži da srednjoškolci, nakon pročitane lektire “ Čekajući Godoa “ iskažu svoje mišljenje. Meni se, iskreno čini da to i nije naročito jednostavno, posebno u tim godinama. Zato smatram da je važnije da srednjoškolci znaju o čemu se radi u delu, na prvom mestu, kako bi mogli da, eventualno iskažu svoje mišljenje o njemu.

Ova drama se sastoji iz dva čina. Na početku se na sceni nalaze dva glavna junaka, Vladimir ( odnosno Didi ) i Estragon ( odnosno Gogo ) koji su se našli da bi čekali Godoa. Čitalac može da pretpostavi ( a to i ne mora biti baš istina ) da su njih dvojica skitnice, koji se sudeći po prisnosti tokom razgovora poznaju odavno. To se zaključuje iz njihovog razgovora, jer oni pričaju i o zajedničkoj prošlosti, odnosno o pojedinim događajima. Zatim, tražeći nove teme za razgovor, govore o Svetom pismu…sve dok jednog trenutka ne primete obližnje drvo. U tom trenutku, Estragon dolazi na ideju da treba da se obese, ali istovremeno shvata da nemaju uže. Ovaj motiv se inače ponavlja i u drugom činu lektire “ Čekajući Godoa “. Doduše, malo izmenjen, jer je praćen konstatacijom da će sledeći put definitivno poneti uže.

Njihov razgovor biva prekinut nenadanim dolaskom još jednog lika drame “ Čekajući Godoa “, Semjuela Beketa. Na scenu stupa Poco, ali u pratnji svog vernog sluge, Likija. Poco im govori o mnogim zanimljivim stvarima, a između ostalog govori i o pojmu sumraka i objašnjava im zbog čega pada noć. Uz to, govori im i o svom vernom slugi. Želeći da i on kaže nešto, Liki pokušava da se izjasni, ali kako mu je govor vrlo nerazgovetan, Poco ga prekida. Da li revoltiran ponašanjem svoga gazde, te na kraju prvog čina Liki jpovređuje Estragona.

Pred sam kraj prvog čina drame “ Čekajući Godoa “, Semjuela Beketa na scenu stupa dečak, kako bi obavestio glavne junake da Godo ipak neće doći, ali da će svakako doći sutra. Tada čitalac saznaje da dečak zapravo radi za Godoa, zajedno sa svojim bratom, koga Godo tuče.

Na samom kraju prvog čina dvojica glavnih junaka drame odlučuju da se raziđu dok ne svane.

Drugi čin počinje dolaskom Vladimira na isto mesto. Ubrzo nakon njega, na pozornicu stiže i Estragon, koji je vidno uznemiren i uplašen, jer ga prati desetak ljudi koji žele da ga tuku. Prema njegovoj priči, oni su ga već tukli. Vladimir ga smiruje i čim shvati da nema razloga za strah, Estragon predlaže da odu, dok ga prijatelj podseća da ne mogu, jer čekaju Godoa.

Zatim Estragon predlaže da se raziđu i čak dva puta kaže da će otići. Međutim, ne miče se sa mesta.

Kada se završi njihova prepirka, na scenu ulaze Poco i Laki i obojica se sruše. Glavni junaci im prilaze i shvataju da je Poco oslepeo, te mu pomažu da ustane. Zatim i sami padaju i dugo ne uspevaju da ustanu. U međuvremenu Vladimir objašnjava svom prijatelju da su i juče bili ovde i da poznaju Likija i njegovog gazdu, međutim Estragon tvrdi da on nije bio tu juče i da se ne seća ničega i nikoga.
Kada su uspeli da ustanu, pokušavaju da podignu i Likija, doduše posle dužeg razmišljanja da li treba da mu pomognu ili ne. Tada i čitalac i glavni junaci saznaju da je Liki gluvonem.

U sledećem trenutku, Estragon spava, a Vladimir se sam sa sobom čudi ljudskom postojanju, odnosno njegovom besmislu. Zatim budi Estragona i još malo se prepiru, sve dok na scenu ne stupi dečak, kao i u prvom činu. On ih ponovo obaveštava da Godo neće doći, da se dečakov brat razboleo i da Godo ima belu bradu. Estragon se ne seća ni dečaka od juče, pa Vladimir pokušava da ga ubedi da je dečak i juče bio ovde, kao i Estragon, ali mu to ne polazi za rukom.

Sam kraj drame je često citiran, jer mnogi kritičari ga smatraju prilično jednostavnim, gotovo smešnim:

Vladimir: Idemo?

Estragon: Idemo!

( ostaju na mestu )

Da ne bude zabune, jer pretpostavljam da će mnogima samo prepričavanje delovati vrlo zbunjujuće. Reč je o tome da je samo delo takvo. Zapravo, u lektiri “ Čekajući Godoa “ Semjuela Beketa se gotovo ništa ne događa. Radnja, ako je uopšte ima u pravom smislu, predstavlja čekanje dvojice glavih junaka, koje povremeno biva prekinuto ulaskom sporednih likova.

Zato je neophodno analizirati ovo delo, odnosno govoriti o njegovoj osnovnoj ideji, a to je piščevo verovanje u besmislenost ljudskog postojanja.

Glavni likovi i junaci drame “ Čekajući Godoa “

Dva glavna junaka “ Čekajući Godoa “ su Vladimir i Estragon. A tu su i: Poco, Liki i dečak.

Vladimir i Estragon su najbolji prijatelji i druže se ceo život. Vladimir je fizički jači, pa je često branio svog najboljeg prijatelja. Takođe je i pametniji od Estragona i često mu objašnjava mnogo toga.

Poco je jedan od sporednih likova i on je, zapravo putnik, koji dolazi na scenu sa svojim vernim slugom Lakijem. Poco uči Vladimira i Estragona mnogim pametnim stvarima. On u drugom činu ostaje bez vida i jedini oslonac mu je sluga, Liki.

Liki je Pocov verni sluga, već prilično star. Trudi se da svoj posao obavlja što bolje može, kako bi ga Poco zadržao u službi. Nekada je znao i da čita i da misli i da pleše i još mnogo stvari. Međutim, na samom kraju drame čitalac dolazi do saznanja da je Liki gluvonem.

Dečak zajedno sa svojim bratom radi za mističnog Godoa i on se na sceni pojavljuje da obavesti glavne junake da Godo ipak neće doći danas, već sutra.



Share.

Leave A Reply