Glava šećera, Milovan Glišić

0

Autor: Milovan Glišić
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka

Tema dela

Osnovna tema lektire ” Glava šećera “ je korupcija tadašnje vlasti.

Mesto i vreme radnje

Radnja pripovetke ” Glava šećera “ , Milovana Glišića je smeštena u seosku sredinu u Srbiji u drugu polovinu 19. veka.

Analiza pripovetke “Glava šećera”

Autor pripovetke ” Glava šećera “ , Milovan Glišić se smatra tvorcem srpske realistićne pripovetke, u kojoj je najčešće obrađivao teme vezane za srpsko selo. Konkretno, lektira ” Glava šećera “, koja se smatra jednom od njegovih najboljih pripovedaka je objavljivana u nastavcima u tadašnjem časopisu “ Otadžbina “, 1875. godine.

Kako se pretpostavlja, inspiraciju za temu pripovetke ” Glava šećera “ , Milovan Glišić je pronašao prvenstveno u sopstvenom životu, jer je njegova porodica ekonomski propala upravo zbog takozvanih zelenaša, ali i u izlaganjima tadašnjih poslanika sa sela u Skupštini, koji su govorili o sličnom događaju koji se zaista odigrao u jednom srpskom selu.

Pišući ovu pripovetku, Glišić je želeo da obelodani kakav je zaista položaj Glava secera milovan glisic seljaka tada bio u srpskim selima, govoreći o propadanju sela, pojavi koja je poznata kao zelenašenje, te nesnalaženju srpskog seljaka u novonastalim uslovima.

U fabuli lektire ” Glava šećera “ postoje dve priče, odnosno dva fabularna toka: jedan prati ponašanje sreskog kapetana, a drugi prikazuje sudbinu srpskog seljaka, koji se našao na udaru lukavih mahinacija kapetana Sarmaševića i njegovih pomoćnika.

Već na samom početku pripovetke ” Glava šećera “ pisac osuđuje ljude koji žele da se bave narodom i selo, a uopšte ga ne poznaju. Uz to ukazuje na pojavu odricanja od svoga roda i naroda, koju takođe osuđuje.

Opisujući lik sreskog kapetana Maksima Sarmaševića, pisac koristi dosta ironije, ukazujući da je sve samo maska ispod koje se krije podlost kako kapetana, tako i njegovih potčinjenih. Jednostavno, kapetan je pridobio naivne seljake pričom, a zapravo njegov pomoćnik, Đuka pandur sprovodi lukav plan. Glava šećera je svojevrstan simbol mita i korupcije sreskog kapetana, jer on neće više nikoga da primi ukoliko ne plati “ ulaznicu “, odnosno pomenutu glavu šećera od Đuke pandura. Na taj način je kapetan ostao formalno čistog obraza pred svetom. Međutim, srpski seljaci su svesni podvale, ali nemajući kud, oni je jednostavno prećutkuju.

Vrlo je zanimljiv prikaz likova u lektiri ” Glava šećera “ . Milovan Glišić ih crta do tančina, do sitnih pojedinosti, koje gotovo plastično prikazuju svakoga od njih.

Takođe, pažljiva analiza lektire ” Glava šećera “ , pokazuje da je Milovan Glišić zaista vrstan znalac izvornog, pitkog srpskog jezika, sa svim njegovim finesama.

Glavni likovi lektire “Glava šećera“

U liku srpskog seljaka Radana Radanovića Milovan Glišić je, čini se ovekovečio pravog srpskog seljaka, koji se teško snalazio u novonastaloj situaciji, te u pojavi ljudi koji su želeli da na nepošten način dođu do novca. Radan je pošten, vredan, marljiv i naivan. Iako su srpski seljaci, pa i sam Radan svesni prevare sreskog kapetana, oni je prećutkuju, nemajući kud.

Svesni su, nažalost svog podređenog položaja, u odnosu na jaki državni aparat, koji je ovekovečen u liku sreskog kapetana i njegovih pomoćnika.
Sa druge strane, u liku sreskog kapetana Maksima Sarmaševića, pisac prikazuje korumpiranost vlasti. On je, na prvi pogled, uvek uredan, radan, vodi računa o svom poslu i svojoj kancelariji i formalno je čistog obraza. Prvo je razglasio po celom srezu da ne prima mito ni za šta, ali kako pripovedanje odmiče, vidi se svo njegovo lukavstvo.


Prepričano delo “Glava šećera” za pismeni sastav

Samo prepričavanje pripovetke, čini se neće vam mnogo pomoći da napišete dobar sastav iz srpskog jezika na temu lektire ” Glava šećera “, a najviše zato što je Glišićevo pripovedanje ispunjeno mnogim događajima, koji su uzročno – posledično povezani, pa je gotovo nemoguće pomenuti ih sve. Zato je, naravno najbolje da je pročitate u celosti, a posebno ako treba da pišete pismeni sastav na temu lektire ” Glava šećera “.

Pripovetka ” Glava šećera “ počinje u seoskoj kafani, u kojoj se kroje sudbine glavnih junaka, pričaju i prepričavaju razni događaji. U osnovi priče su povezane sudbine dva glavna junaka: srpskog seljaka Radana Radanovića i sreskog kapetana Maksima Sarmaševića.

Radan postaje žrtva zelenaša, želeći da svojoj porodici pruži pristojne uslove za život. Ne mogavši da se izbori sa plaćanjem kamate koja je stalno rasla, Radan na kraju ubija zelenaša, ne razmišljajući možda o posledicama, te o činjenici da decu i porodicu ostavlja bez ičega. Njegov dug, koji je u početku bio 50 dukata je vrlo brzo narastao na 150 dukata, pa je on pokušavajući da isplati samo kamatu, bio prinuđen da prodaje sve što je imao.

Naravno, glavnica je i dalje rasla, a on je jedva uspevao da isplati makar kamatu. Možda zato i ne čudi njegova odluka da na kraju ubije čoveka, koji ga je oterao u propast. Radan se na ovaj korak odlučio kada je trebalo da proda svoju kuću, kako bi vratio dug zelenašu. Tragična sudbina srpskog seljaka Radana je oblikovana upravo ovim dugom zelenašu Davidu Uzloviću. Naravno, osuđen je na robiju, žena mu je presvisla od tuge, a deca su bila prinuđena da rade po tuđim kućama, kako bi se prehranila.

Sa druge strane, prikazano je lukavtsvo i podlost državničkog aparata, koje je oličeno u liku sreskog kapetana Maksima Sarmaševića. On je smislio način da od seljaka izvuče velike količine novca, ali da njegov obraz formalno ostane ne ukaljan. Prvo je išao po svom srezu i upoznavao se sa seljacima, kako bi pridobio njihovo poverenje. Stalno je potencirao da ne prima mito, ali je njegov pomoćnik Đuka pandur, završavao preostali deo ovog prljavog posla.

Naime, seljaci su morali da kupuju glavu šećera od Đuke, ako su želeli bilo šta da urade u srezu. Kasnije je ta glava šećera postala svojevrsna ulaznica kod sreskog kapetana i on nije primao nikoga ko je nije “ kupio “ od Đuke. Ubrzo se kapetan obogatio i otvorio kafanu, od novca koji je zaradio na muci srpskog seljaka.

Citati iz lektire “Glava šećera”, Milovan Glišić

E, e, vi'te, to je lepo – kad seljani vole tako svoje starešine.
E da si pošten, brate! – reče Radan, pa ga pogleda tako sažaljivo što je onaki; čisto si mu po očima mogao poznati, gde bi mu rekao: bože, pa i ono jadno uči nekoga!

I ne pitaj, brate, koliko sam. Da bog sačuva svakog take pozajmice!
A ja šta ću, moj brate!… Da mi dođe doboš pred kuću, kuda ću onda?… Sad, vere mi, ni sam ne znam šta ću… Idem često kao lud. Što god uradiš, podaj njemu. Ni oda šta ti vajde nije… Radi, skapavaj, gladuj pa podaj drugome neka ti izede, a ti opet živi kao skot!

Ama ko li prvi izmisli taj nesrećni interez da mi je znati? – upita onaj što je pogađao u kaiš.

Šta se čini, čudo te i ovo malo bog još daje.

A znate li vi – poče pandur veoma poverljivo i čisto šapćući da ih uverava – da to izgleda kao neki mit?… Vi može biti to i ne pomišljate, ama opet nekako izlazi nalik. I što je još najglavnije – znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit… Ništa ga tako ne ražljuti kao kad mu podnese čovek nešto što bi se moglo reći da je mit. Eto, vere mi, tako se ražljuti da po dva dana ništa ne okusi od teška derta. Ja znam da vi nemate ni zašto da ga podmićujete… Nego hoćete onako, ruke radi, da date svome starešini što vam je prvi put došao u selo… Ama, on će sam misliti da ga mitite, pa ne valja.

Ako si koji put nešto turoban i zle volje, a ti samo svrati – osobito ako to bude zimi i kad je kaka žestoka mećava – u kafanu “Kod petla”. To ti je najpreči i najsigurniji lek. U pozorište slobodno nemoj ići, jer možeš posle svu noć pljuckati i postati zlovoljniji. Bolje idi ti u kafanu “Kod petla”. Tu je tek pozorište i komendija! Ko god se pomoli na vrata – izgleda kao da se spremio da odigra ulogu iz kakve komendije i to – svaki drukčiju ulogu…



Share.

Leave A Reply