Bakonja fra Brne, Simo Matavulj

0

Naslov: Bakonja fra Brne
Autor: Simo Matavulj
Vrsta: roman

Poruka: Ljudi postaju onakvi kakvi su uslovljeni nasledjem i sredinom.

O piscu:

Simo Matavulj je izraziti predstavnik srpskog realizma. Rodjen je 1852.godine u Šibeniku. Majka ga je još kao dečaka poslala u Manastir Krupu, da se zamonaši. tamo je ostao četiri godine, ali ga je napustio, završio učiteljsku školu i počeo da radi. Roman „Bakonja fra Brne“ napisao je sa namerom da se istakne ideja kako vaspitanje i prilike utiču na karakter.Umro je 1908.godine.

Opis glavnog lika

Glavni lik u romanu je Bakonja fra Brne. U njegovom razvoju postoje dve faze:

1. Zvrljevska faza-razdoblje detinjstva do 12 godine

2. Manastirska faza-vreme od sedam godina provedeno u manastiru.

Ive ili Bakonja, kako su ga u selu zvali, bio je drugo dete Kušmelja i Osinjače. Bio je nemirnog duha, radoznao, nesputan i imao je potrebu da se stalno dokazuje i bude prvi. Zbog toga se majka stalno brinula i grdila ga. Sa dvanaest godina bio je najnaprednije dete u Zvrljevu i sa svima se mogao potući. Kao i svi u selu, živeo je u siromaštvu.

Zato je, kao druga deca, maštao o fratarskom životu, jer sve što je dobro i lepo vezivano je za manastir. Još kada je fra Brne došao u njegovu kuću i kada je video šta je sve poneo za jelo (ribu, jaja, sir, pogaču), on to isto želi i sebe vidi kao budućeg fratra. Kako nije imao nikakvih saznanja o svetu, kada ga fra Brne povede u manastir, on se oduševljava, morem, rekom i ostrvom na kome je manastir. A kada dodje u manastir on je fasciniran prozorima, slikama, zelenilom oko manastira…

Bakonja fra Brne

Njegove oči lete na sve strane. Kada ugleda pauna, očaran je njime i njegovim repom prelepih boja. Ali kako vreme odmiče uzbudjenje splašnjava i njenu život postaje monoton: ustaje  u isto vreme, zvoni „budionicu“, čisti stričevu obuću, donosi mu čistu vodu, odstoji jutrenje, čisti ćeliju, češka ga prutom po ledjima i tabanima…

Manastirski život počinje da guši u njemu želju za obešenjaštvom (koju je u selu stalno imao), i shvata da je ovo isprazan život koji obezličava čoveka.unutrašnji višak snage uvek ga je vukao medju ljude gde se vode živi razgovori i gde se nešto radi i dogadja. Zato dosta vremena provodi sa Srdarom koji se bavi privredom. Ali kada dodje jesen i sve se umrtvi, on preskače manastirsku ogradu i odlazi u selo u noćni provod. Kako vreme prolazi i kad se zaljubi u Jelku on sve više počinje da liči na ostale fratre.Ali kada u manastir dodje prerušeni hajduk zvani Bukarina da bude sluga i kada opljačka manastir, Bakonja je tužan zbog kradje ali se divio lukavstvu, umeću i hajdučkoj krvi.

Sve je to za njega bilo uzbudljivo a naročito kada se krenulo u poteru. On počinje da sanja zamišljajući sebe u crnoj mantiji, na konju sa sabljom u ruci. Posle sedam godina i dobijanja parohije on izlazi iz manastirske učmalosti. Sve više je vezan za selo i seljake. Provodi vreme sa njima, njihovim ženama i kćerima i više je obuzet čulima i životom negoli Bogom. Svestan je da ništa nije drugačiji od svojih prethodnika pa kaže. „Ja ne mogu biti bolji od drugih!“ njegove poslednje reči kojima se završava roman nam pokazuju njegovo potpuno mirenje sa prilikama i okolnostima u kojima je izrastao i nastavio da živi. On upućuje na poruku romana koju nam daje pisac a to je da je Bakonja takav jer je, kao svaki drugi čovek,uslovljen nasledjem i sredinom.

Opis seoske sredine

Samo ime sela, Zvrljevo, koje označava nešto što zjapi prazno, bez sadržaja i bez punoće, upućuje nas na ubogost seoske sredine. Tu živi nekoliko porodica Jerković u oskudici i nemaštini. Naročito je teško kada dodje suša pa počinje borba za održanje golog života. Dešavaju se tuče na izvoru i jedni druge potkradaju. To se zna i niko se toga ne stidi. Kada fra Brne dodje da izabere naslednika oni su puni poštovanja prema njemu, ali kada on donosi odluku ko će ga naslediti postaju spremni da uvrede, ponize, oklevetaju i udare.

Život u selu je život bez lepote i radosti. Najveća je sreća biti sit, imati dom i preživeti (bilo kradjom ili prodajom drva u varošici). Ljudi u toj divljoj prirodi razvili su se u ljude divlje ćudi, naprasite, neprosvećene i siromašne duhom. Izolovani su od ostalog sveta pa za bolje ne znaju.znaju samo da je u manastiru bolje pa su svi snovi i nade uprti u manastir. Domoći se takvog života, za njih znači uspeti i postići najveći ideal. To je razlog što se otimaju oko fra Brna i strepe čijeg će sina izabrati za naslednika.

Opis manastirske sredine

Manastirska sredina u fizičkom i figurativnom smislu predstavlja ostrvo i svet za sebe jer je vodom odvojen od obližnjih naselja. Kao i prema seoskoj, tako se i prema ovoj sredini Simo Matavulj odnosi humoristički. Izmedju ove dve socijalne sredine postoje sukobi ali i neka privlačnost. Selo, u teškim danima, u manastiru vidi pomoć u vidu pozajmica ili mogućnosti da se nešto ukrade, dok ljudi iz manastira u selo dolaze radi provoda i ubiranja kamate. U manastiru žive fratri kojima su seljaci nadenuli pogrdna imena: fra Pirija( levak, pijandura), fra Tetka, Naćvar, Vrtirep, Žvalonja, kuvar Balegan… Takvim nadimcima iskazuje se odnos seljaka prema njima, njihova netrpeljivost i zavist.

Nerad i čamotinja su osnovna stanja koja ispunjavaju život ljudi koji žive u manastiru. Oni su polupismeni i zatvoreni u svoju sebičnost. Nisu zainteresovani čak ni za ono što treba da ih ispunjava i nosi, a to je religiozno osećanje i predano služenje Bogu.umesto toga oni se bave zelenašenjem pozajmljujući novac seljacima uz veliku kamatu. Versko podučavanje mladih djaka pada im kao najveći teret pa se češće mogu naći u kuhinji ili podrumu gde je vino, nego u učionici. U manastiru su se našli, ne iz verskih ubedjenja, već da bi pobegli od bede u selu. Znaju biti praznoverni, ali i licemerni i pakosni. U njihovim životima dosta je duhovne ispraznosti i fizičke tromosti. Ali takvim ih je stvorila baš ta verska institucija koja ih štiti i kojoj oni služe.



Share.

Leave A Reply