Kad mlidijah umreti, Branko Radičević

0

Naslov: Kad mlidijah umreti
Autor: Branko Radičević
Vrsta: pesma (elegija)

Šta je elegija?

ELEGIJA je poseban žanr lirske poezije. U njoj se iskazuju čežnja, seta, tuga, žalost i jadikovanje za nekim ili nečim. Razlozi za smrt ili bol mogu biti različiti: smrt voljenog bića, tuga zbog izgubljene ili neuzvraćene ljubavi, nezadovoljstvo životom, strah od prolaznosti…

O pesniku:

Branko Radičević je poznati srpski romantičarski pesnik. Rodjen je 1824.godine u Slavonskom Brodu.Njegov stvaralački vek nije dugo trajao-svega sedam godina- i za to vreme objavio je samo dve zbirke pesama. Umro je u Beču 1853.godine.

Kad mlidijah umreti

ANALIZA PESME

Kako pesnik razvija pesničku emociju?

Svoju pesničku emociju i svoj doživljaj sveta u ovoj pesmi Branko Radičević razvija gradacijski – kao niz emocija i slika koje postaju sve složenije.

1. slika je slika odumiranja prirode i sučeljavanja subjekta sa njom (I strofa)

2. slika bolesnog tela u kojoj pesnik jadikuje zbog vlastite bolesti (II strofa)

3. slika opraštanja od života, prirode i sveta uz izricanje neizmerne ljubavi prema svetu (II strofa)

4. slika posvećena pesničkom stvaralaštvu i sudbinskoj vezanosti za poeziju, u čemu leži i poenta cele pesme (IV strofa).

Koji je uvodni motiv?

U I strofi uvodni motiv je priroda u jesen. Pesnik konstatuje kako“ lisje žuti „, što je znak tihog umiranja i nestajanja. U drugom stihu „ lisje žuto dole veće pada“. Ono više ne umire, već je mrtvo i pada sa grana. I na kraju pesnik, svestan svoje bolesti, kaže da zeleno više nikada neće videti.

Slika fizičkog izgleda

U drugoj strofi, sa slike stanja u prirodi, pesnik prelazi na sliku fizičkog izgleda bića. I ono se promenilo jer je u znaku umiranja: glava je klonula, lice potavnilo, ruke su postale teške i lomne, kolena su počela da klecaju. U ovoj strofi prvu konstataciju „ zelenoga više ja nikada videt neću“ pojačava tvrdnjom „ dodje doba da idem u groba“.

Oproštaj i rastanak

U trećoj strofi dolazi oproštaj i rastanak od života. Pesnik se pomirio sa tim da neće ozdraviti pa se oprašta od života koji je kao lepi san. On kaže „ ja sad moram drugom ići kraju“, a onda imenuje sve pojedinosti koje su ga opijale i činile da ovaj svet doživljava kao raj: sunce, grom, oluja, slavuj, reka… Sve su ovo simboli svetlosti, čistote, nežnosti, radjanja, trajanja i proticanja, ali i večnog obnavljanja sveta.. to su vrednosti bez kojih nema ni mladosti, ni života, ni pesme, ni ljubavi… On žali za svim tim i reč zbogom koju izgovara više puta asocira na zvuk pogrebnog zvona (zBOgoM – BOM, BOM…)


Opraštanje pesnika od pesama

U završnoj celini pesnik se oprašta od svojih pesama. One su posle nabrojanih vrednosti ovoga sveta, drugi i ne manji smisao života. One su „ deca mila“ njegovih „ leta mladih“. Hteo je da ih obuče dugom, nakiti zvezdama- svim lepotama i milinama ovoga sveta, ali sve je to nestalo i od njega se udaljilo. A najveći bol mu donosi saznanje da neće dosegnuti vrhunski smisao pesništva i da u pesmu prenese neuhvatljivi spektar boja, sjaj i odsjaj koji nudi prostranstvo sveta.

Završna strofa

U završnoj strofi, nakon pesničkih konstatacija da priroda u jednom trenutku umire, da se i on polako gasi – svetlost se definitivno povlači i nestaje:

„ duga bila, pa se uzgubila,

zvezde sjale, pa su i presjale,

a sunašce ono ogrejalo,

iono je sa neba mi palo“.

Pesnik sluti da će se sve završiti udesom i kataklizmom bića i da ono što je naumio i započeo nikada neće ostvariti. Ostaviće ga u „ traljama“ tako da nikada neće imati izglačani oblik i sjaj. Zato je njegov bol još veći, prvo bol zbog ličnog nestajanja a potom i bol zbog nedovršenosti stvorenog.

TEKST PESME

Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada,
Zelenoga više ja nikada
Videt’ neću!

Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.

Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom, beli danče!
Zbogom, svete, nekadanji raju. —
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko, —
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
tvojoj reci i tvojem izvoru, —
Mog života vir je na uviru!

O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi’!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama …

Duga bila, pa se izgubila,
zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrijalo
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja’ —
U traljama otac vas ostavlja.



Share.

Leave A Reply