Prvi balkanski rat i stvaranje Balkanskog saveza

Prvi Balkanski rat počeo je 8. oktobra 1912. godine, kada je Crna Gora objavila rat Turskoj. Trajao je nešto manje od godinu dana, tačnije do 30. maja 1913. Na žalost ovo je bio samo početak nekih većih i gorih sukoba.

Istorija pre Prvog balkanskog rata

Da podsetimo, više od petsto godina pre početka Pravog Balkanskog rata, Turci su upali na Balkan. To je bio početak veoma teškog života za hrišćansko stanovništvo, koje je moralo da plaća porez novim gospodarima, da odlazi na prinudni rad, i da trpi strašan teror o kojem smo učili u školama i čitali u narodnim pesmama.

Četiri veka kasnije Balkanci su uspeli da oslobode jedan mali deo svojih teritorija, i uz dozvolu velikih sila, među kojima je bila i Turska, dobiju samostalnost. Međutim i dalje su Turci držali pod svojom vlašću veći deo Balkana.

Kako i kad je počeo Prvi balkanski rat?

Početak dvadesetog veka znatno je oslabilo Osmansko carstvo. Kada su Turci izašli poraženi iz rata sa Italijom, balkanske zemlje su shvatile to kao znak da je došlo vreme da se neprijatelj napokon protera sa Balkana.

Kako bi Balkanci bili što jači, sklopljen je savez između Bugarske, Srbije, Crne Gore i Grčke. Sve četiri zemlje bile su kraljevine i nekoliko decenija ranije uspele su da se delimično odvoje od Osmanskog carstva, tj da dobiju zasebnu teritoriju. Ovaj rat je bio prilika i da se znatno prošire granice.

Na proleće 1912, Crna Gora, Srbija, Grčka i Bugarska osnivaju Balkanski savez, a svemu je kumovala Rusija, koja je podržala ovaj savez i rat. Naravno bilo je i protivnika, a glavni su bili Austrougarska i Francuska, koji su se plašili jačanja Srbije i ostalih članica. Sve je bilo spremno za početak Prvog balkanskog rata, a smetao je jedino razdor koji je postojao između Bugarske i Srbije, jer su obe države želele da pripoje Makedoniju u svoje teritorije..

Prvo je Crna Gora objavila Turskoj rat, i to 8. oktobra 1912. Ostale zemlje su najpre postavile ultimatum, pet dana kasnije, koji Turci, razume se, nisu usvojili. Kako Balkanci nisu baš složan narod, slično je bilo i u ovom ratu, jer je svaka članica, na neki način, zasebno ratovala i na posebnom frontu. Bugari i Srbi su se, jedino, udružili u Drugoj armiji i krenuli ka Stracinu, pod vođstvom Stepe Stepanovića, ali su Bugari redovno otkazivali poslušnost i uvek čekali naređenja iz svoje vojne komande. Tokom rata će se u još nekoliko navrata, udruživati.

Svaka članica Balkanskog saveza, dejstvovala je u različitom pravcu. Srbija je imala želju da se proširi na zapad, ali Austrougarska joj nije dozvoljavala, jer je samo nekoliko godina ranije pripojila Bosnu i Hercegovinu, pa je Srpska vojska krenula na jug. Po prvi put posle više od pet vekova Kosovo i Metohija su vraćeni Srbiji.

Tok rata i Kumanovska bitka.

Bilo je to vreme u kojem je Srbija iznedrila neke od svojih najvećih heroja: Radomir Putnik (načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske) i tada njegov pomoćnik Živojin Mišić , Petar Bojović ( komandovao Prvom armijom, koja je krenula ka Skoplju), Stepa Stepanović ( komandovao Drugom armijom koja je napredovala ka Stracinu ), Božidar Janković ( vodio Treću armiju koja je oslobodila Kosovo i Metohiju)…

Bugari koji si imali ubedljivo najbrojniju vojsku, dejstvovali su niz reku Tundžu južno od grada Jambol, zatim u osvajanje Jedrena, i preko planine Stranje. Osim što su imali veliku vojsku, Bugari su se mogli pohvaliti i dobrom opremom, čak su imali i omanju mornaricu.

Za razliku od njih Grčka vojska je bila najslabija, ali je bila i više nego bitna jer su se ostale saveznice oslonile na njihovu jaku mornaricu. S obzirom da je osmanska vojska bila u manjini, Grci su trebali da spreče eventualna pojačanja koja su Turcima mogla da stignu iz Azije. Oni su krenuli da zauzmu Janjinu i Epir, kao i da učestvuju u zauzimanju Soluna.

I Crnogorci su imali malu vojsku, ali kako su važili za iskusne ratnike, znatno su doprineli u borbi. Pod vođstvom kralja Nikole, Crna Gora je napredovala ka Skadru i dejstvovala u okolini Novog Pazara.

Jedan od glavnih događaja u Prvom Balkanskom ratu odigrao se 23. oktobra 1912. u blizini makedonskog grada Kumanova, pri zauzimanju lokacije Ovče polje. Taj događaj je ostao upamćen kao Kumanovska bitka. Prvoj srpskoj armiji pridružila se i Treća, koja je stigla iz oslobođenog Kosova. Turci su pod komandom Zeki paše napali 23. oktobra ujutru. Bitka je trajala do narednog dana popodne i završila se porazom osmanske vojske, koja je krenula da se povlači prema Prilepu, gde će se nekoliko dana kasnije odigrati još jedva velika bitka u Prvom balkanskom ratu. Osim sukoba kod Prilepa i Kumanova, bitka kod Bitolja je još jedan značajan događaj u kojem je učestvovala srpska vojska u ovom ratu.

Inače Srbija je imala mogućnost da osvoji još veću teritoriju, ali se od te zamisli odustalo ( vojvoda Radomir Putnik je učestvovao u toj odluci ) jer se znalo da će se i druge zemlje buniti, a pogotovo Austrougarska.

Londonski mir. Posledice rata za Srbiju, Crnu Goru i ostale saveznice.

30. maja 1913 u Londonu zaključen je mir ( takozvani Londonski ugovor o miru ), naravno sve pod budnim okom velikih sila. Srbija i Crna Gora dobile su neke povlastice, ali su morale i da se odreknu nekih svojih zasluga.

Recimo, Srbija i Crna Gora su podelile Sandžak, ali im nije dozvoljeno da zauzmu teritoriju današnje Albanije. Bugarska je dobila deo Trakije, a Grčka, Krit. Teritorija današnje Makedonije ostala je pod znakom pitanja, ali na neki način pod srpskom upravom, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo kod Bugara. Samo nekoliko dana kasnije, Bugarska će zbog nezadovoljstva objaviti rat Srbiji, i to će biti početak Drugog balkanskog rata.

Turska je morala da se povuče iz Evrope, ispod takozvane linije Enos-Midija, gde od prilike i danas teritorija ove države.

Stvaranje Kneževine Albanije

Pošto širenje Crne Gore i Srbije nije odgovaralo velikim silama, pogotovo Austrougarskoj koja se usprotivila tome da Srbija izađe na more. Zbog toga su Srbi i Crnogorci bili prinuđeni da napuste novoosvojene teritorije, pa je stvorena nova država – Kneževina Albanija. Novonastala država bila je pod direktnim uticajem Austrougarske.

Osim Austrougara, i Italijani su insistirali na stvaranju Albanije, jer su i sami imali interes. Od tri glavna cilja koje je imao Balkanski savez ostvarena su samo dva – srušen je feudalni sistem i Turci su proterani sa Balkana, ali nije sprečen dalji politički uticaj Austrougarske na Balkansko poluostrvo.

Žrtve i gubici tokom Prvog balkanskog rata

I u ovom ratu je bilo gubataka i sve je rezultiralo velikim brojem žrtava, ali tačan podatak o broju poginulih nije sačuvan. Međutim, kao i uvek tokom rata, civilno stanovništvo svih nacionalnosti je najviše osetilo posledice.

Posle Drugog balkanskog rata, formirana je specijalna komisija, sačinjena od uglednih i učenih ljudi iz Rusije, Francuske, Austrougarske, Velike Britanije, Nemačke i Amerike, kako bi se istražili ratni zločini tokom Balkanskih ratova.

Spaljen je veliki broj sela, od kojih je većina bila naseljena muslimanskim stanovništvom, a mnogi civili su ubijeni. Komisija je ustanovila da zločine nije počinila vojska već neka vrsta paravojnih jedinica. Svaka članica Balkanskog saveza je imala neku sličnu organizaciju, ali i muslimani sa Balkana su imali svoju. Uglavnom se lokalno stanovništvo okupljalo u određene grupe i međusobno sukobljavalo, što je rezultiralo bespotrebnim žrtvama i velikim brojem izbeglica. Svaka organizacija je bila nacionalistički raspoložena i podstaknuta mržnjom prema muslimanskom, odnosno hrišćanskom narodu.