Mrtvo more, Radoje Domanović

0

Autor: Radoje Domanović
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka

Tema i ideja

Osnovna tema i ideja kojom se rukovodio Radoje Domanović dok je pisao jednu od njegovih čuvenih satiričnih pripovedaka jeste pokušaj ismevanja tadašnjeg društva, te jednog njegovog posebnog dela – ljudi koji su živeli u učmaloj, zatvorenoj, palanačkoj sredini u Srbiji s kraja 19. Veka.

Analiza lektire „ Mrtvo more “

Analiza lektire „ Mrtvo more “ bi svakako trebalo da počne od objašnjenja njenog naslova. Zašto „ Mrtvo more “? Mrtvo more je svojevrstan simbol učmale, palanačke sredine i Srbije s kraja 19. veka, u doba najmanje uspešnog vladara iz porodice Obrenović. Radoje Domanović je iskoristio svoju satiričnu pripovetku simboličnog naslova „ Mrtvo more “ da ismeje neprihvatanje novina i savremenih tokova uopšte u celoj tadašnjoj Srbiji.

Malograđani, odnosno stanovnici palanke osuđuju vrlo surovo i oštro sve one koji pokušaju na neki način da se istaknu u njihovoj sredini, a sve pravdaju rečenicom: „ To kod nas ne može da bude. “ Iako ih narator pita da li su čitali pesme ili naučne radove, gledali slike, slušali kompozicije koje su javno osudili, oni odgovaraju da nisu, ali da znaju da to ruši harmoniju koja vlada u njihovoj „ zemljici “. Pri tom su oni vrlo primitivni u osuđivanju, a što se najbolje vidi u slučaju mladog pesnika, koji je posvetio svoje stihove izabranici svog srca. Međutim, malograđani su i nju uzeli na zub.

Mrtvo more analiza dela

Ono što je posebno zanimljivo, a što je Radoje Domanović prikazao u lektiri „ Mrtvo more “ jeste trenutak nakon javne osude „ odmetnika “, kada svi malograđani govore kako on ustvari nije bio uopte toliko loš. Upravo u tim rečima se jasno vidi stepen njihovog primitivizma i licemerja.

Za analizu dela je vrlo važno da znate da se satirična pripovetka „ Mrtvo more „ smatra ne samo kritikom društva kakvo je obitavalo u većem delu Srbije 19. veka, već i tadašnje vlasti. Radoje Domanović, iako je vešto ukomponovao sve te detalje, je bio vrlo razočaran ponašanjem večine svojih sunarodnika, a smatra se tvorcem srpske satirične pripovetke. Pored toga što kritikuje i narod i vlast, analiza dela govori da je Radoje Domanović, zapravo svojom satirično – alegorijskom pripovetkom pokušao da pozove ljude da promene ono što ne valja, te da društvo učine boljim, a tadašnju Srbiju kvalitetnijim mestom za život.

Likovi i opis likova u delu

Likovi u delu „ Mrtvo more “ su brojni, a njihovi opisi su vrlo specifični, kada se uzme u obzir književna vrsta kojoj pripada pripovetka „ Mrtvo more “, Radoja Domanovića. Ukoliko bi, pak morali da se izdvoje glavni likovi, onda su to svakako: pesnik, naučnik, slikar i kompozitor, a posebni lik, to jest likovi su ostali stanovnici palanke, malograđani.

Kada su u pitanju likovi u lektiri „ Mrtvo more “, Radoje Domanović je uspeo da napravi sjajnu protivtežu, stavljajući sa jedne strane likove: pesnika, slikara, naučnika i kompozitora, kao primere naprednih ljudi koji se ističu i pokušavaju da pronađu izlaz iz učmale sredine u kojoj se ništa ne događa, a nasuprot njima su svi ostali, pripadnici malograđanštine, koji ni u kom slučaju ne odobravaju bilo kakvu promenu, pa ma koliko ona bila pozitivna. Malograđani izvrgavaju ruglu sve ostale likove iako i ne znaju čime se oni zaista bave, jer niti su čitali pesme i naučne spise, niti gledali slike, a bogami ni slušali kompozicije.

Stilske figure

Zanimljivo je da je ova pripovetka Radoja Domanovića gotovo cela napisana u jednoj stilskoj figuri. Reč je o takozvanoj alegoriji, koja zapravo predstavlja specifičan način piščeve naracije, prikazujući događaje i situacije u kojima se nalaze likovi dela na drugačiji način nego što su se zaista zbili, koristeći pri tom stilske figure poznate kao metafore. Pomoću stilske figure poznate kao alegorija pisac daje sebi mogućnost da govori o različitim stvarim i da tako kažemo, da u zavijenoj formi iskazuje svoje mišljenje.

Uz stilske figure, alegoriju i metafore lektira „ Mrtvo more “ obiluje i još jednom stilskom figurom. Reč je o ironiji, koja predstavlja gotovo sastavni deo svake satire. Ova stilska figura omogućava piscu da u ironičnom tonu zapravo govori suprotno od onoga što misli.

Prepričavanje pripovetke „ Mrtvo more “

Poglavlja tema i ideja, kao i analiza će vam svakako koristiti za bolje razumevanje lektire „ Mrtvo more “. Međutim kada budete pisali sastav iz srpskog jezika na temu ove lektire sigurno će vam mnogo više koristiti prepričavanje pripovetke.

Pa da počnemo… U prvom delu pripovetke Radoje Domanović uopšte ne ukazuje koja će biti tema dela, jer zapravo govori o svojoj strini:

„ Baš u trenutku kada sedoh da pišem ovu pripovetku, ukaza mi se pred očima slika moje pokojne strine. “

I opsiujući strinine osobine i postupke, Radoje Domanović polako uvodi svog čitaoca u temu dela. A strina je bila vrlo specifična, u najmanju ruku. Stalno se nečega bojala i brinua za nešto, a kako veli pisac:

„ Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu… “

Uvod u pripovetku „ Mrtvo more “ je pun strininih zabrinutih komentara za sve moguće i nemoguće situacije. A uzevši u obzir da pisac veli da ga je strina vaspitavala, mnogo toga je ostalo urezano u njegovom sećanju.

Potom sledi opis škole, a kako veli Radoje Domanović : „ Škola mi je, moram priznati, bila mnogo gora i teža od strine… “ i to stoga što se odmah susreo sa raznim pravilima o ponašanju „ dobrog deteta “.

Nakon ovakvog uvoda, Radoje Domanović polako prelazi na osnovnu temu i ideju pripovetke „ Mrtvo more “:

„ Bili smo dobra i poslušna deca i, doduše, iz godine u godinu svaka je generacija sve više obećavala da će uskoro naša zemlja dobiti tako isto dobre i poslušne građane, ali ko zna da l’će doći to blaženo vreme da se naše težnje, upravo misli i ideali moje pokojne, genijalne strine, potpuno ostvare u ovoj namučenoj Srbiji, koju ovako žarko i iskreno ljubimo. “ Potom sledi spisak od ukupno 17 članova o „ pravilima “ po kojima treba živeti ukoliko neko želi da bude dobar i poslušan stanovnik tadašnje Srbije.

A onda, Radoje Domanović vrlo pažljivo opisuje tobože neko društvo na koje je „ naišao “ tokom svojih mnogobrojnih putovanja :

„ Eto, dakle, tako i ja, putujući, naiđem na jedno divno društvo, upravo mesto, državicu, šta li. “ A u toj „ državici “ prvo je naišao na politički zbor i sledi podroban opis likova koji su tom zboru prisustvovali i njihovog ponašanja. U upravo ovi opisi likova su vrlo važni za bolje razumevanje likova malograđana i pomoći će vam da napišete što bolji sastav iz srpskog jezika kada se bude obrađivala lektira „ Mrtvo more “.

Situaciju u „ zemljici “ najbolje opisuje sledeći pasus:

„ Dopade mi se nešto da u ovoj zemljici živim što duže vremena. Učinio sam s mnogima poznanstvo. Neki krasni ljudi. Mirni, tihi, krotki, kao golubovi. Jedu, piju, dremaju, pomalo nešto posla gledaju. Jednim slovom: srećni ljudi. Ništa ne remeti dubok mir, niko ne kvari harmoniju, nikakav vetrić ne uzdrma mirnu, nepomičnu površinu ustajale pozelenele bare, ako bi se s tim moglo porediti društvo te zaista srećne zemljice. “

Ali, jednog dana se „ poremeti ravnoteža društvene harmonije “, jer je jedan mladi čovek izdao zbirku pesama: „ Pesme su bile lepe, pune dubokog, iskrenog osećanja i ideala. “ Međutim, palančani nisu odobravali to, iako gotovo niko od njih nije ni čitao pesme. Njihovo neodobravanje je išlo dotle da „ i ponašanje promeniše ljudi prema mladom pesniku. “

Nisu malograđani osuđivali i ignorisali samo mladog pesnika, već i mladu verenicu kojoj su pesme bile posvećene:

„ Što je najnesrećnije, pesme je posvetio svojoj verenici, misleći da je time obraduje; ali je sirota devojka, mesto radosti, mnogo propatila i proplakala, jer ni nju nije javno mnjenje poštedelo. “

Međutim, nije tu kraj… Pesnik je obavljao činovnički posao, pa je „ po kazni “ bio premešten u drugo mesto, a kako ga ni tamo nisu poštedeli osude, ministar je bio prinuđen da ga otpusti. I tako je sve došlo na svoje mesto, po mišljenju javnog mnjenja.

Nakon pesnika, harmoniju je poremetio mladi naučnik, koji je izdao naučne spise:

„ Celo društvo kao da u tome gledaše neku zaraznu bolest i stade se buniti i boriti očajno protiv te opasnosti. “

A ni ove naučne spise, kao ni pesme gotovo da niko nije čitao, ali su svi bili saglasni u jednom: „ To kod nas ne može da bude. “, te kako veli Radoje Domanović u lektiri „ Mrtvo more “ : „ I ponoviše opet slične prilike kao i s pesnikom. “

Svi ismevaju naučnika, kao što su ismevali pesnika, jer se odvažio da pokuša da naruši harmoniju njihove učmale sredine. Uskoro dođe i slikar, koji prođe slično kao i pesnik i naučnik.

A onda : „ Taman društvo u najslađem snu, a razbudi ga jedan mladi kompozitor sviranjem svojih novih kompozicija. “

Ali sa njim se sve završi mnogo gore nego sa prethodnicima, jer se umešala i vlast, koja je „ otkrila “ da su te kompozicije zapravo poziv na revoluciju i pobunu, te uhapsiše mladog kompozitora.

Na samom kraju lektire „ Mrtvo more “, Radoje Domanović daje poruku čitavog dela i glavnu opaaku u kojoj je sažeta osnovna tema i ideja dela:

„ Tako u ovom društvu prođe svaki koji god htede preduzeti kakav rad. I političar, i ekonom, i industrijalac, svaki je morao propasti.

Setim se jednog poznanika, Srbina, i mi ih imamo takvih dosta. “

loading...



Share.

Leave A Reply

error: Sadržaj je zaštićen !!