Lečenje i prevencija narkomanije

Kako sprečiti narkomaniju i kako lečiti narkomana

Zavisnost o drogama se naziva uopšteno narkomanijom. Pojavila se u svetu šezdesetih godina ovog veka, najpre u razvijenim zemljama, kasnije u zemljama u razvoju, a potom i u siromašnim zemljama, naročito poslednjih godina.

Narkomanija se sa medicinskog aspekta posmatra kao teška bolest a lečenje i rehabilitacija zavisnika obično padaju na teret društva.

Svetska zdravstvena organizacija pokušava da reši ovaj teški problem organizovanjem jedinstvenog društvenog programa prevencije. Veliku kočnicu ovome čine farmaceutske industrije koje stalno proizvode nove psihoaktivne lekove, a njihovo lansiranje izmiče međunarodnoj kontroli.

Danas se dosta zna o načinu delovanja mnogih droga, pa i o njihovom lečenju, ali se još uvek ne zna pravi uzrok ovog zla savremene civilizacije i njenog brzog širenja. Jedino pouzdana saznanja na ovom području mogla bi zaustaviti ovu epidemiju.

Većina stručnjaka koji se bave bolestima zavisnosti o drogama, smatraju da se radi o ozbiljnoj i vrlo teškoj bolesti, koja ne može da prođe sama bez lečenja i rehabilitacije. Zavisnost o drogama se definiše definicijom Svetske zdravstvene organizacije, prema kojoj je narkomanija stanje periodične ili hronične intoksikacije, izazvano ponavljanim uzimanjem prirodne ili sintetske droge i karakteriše se sledećim:

– nesavladivom potrebom za uzimanje i nabavkom po svaku cenu ne birajući sredstva i rušenjem svih moralnih i zakonskih prepreka,
– sklonost povećanju doze,
– psihička i fizička zavisnost u pravom smislu, sa veoma jakim apstinencijalnim znacima,
– štetan uticaj droga na narkomana, na njegovu okolinu i celo društvo.

Kako se postaje narkoman?

Uobičajen je razvojni put narkomanije, koja počinje sedativima i analgeticima, te preko halucinogenih trava, završava sa opijatima. Karakteristično je da većina narkomana uzima drogu do koje stigne u pomanjkanju svoje omiljene i da često drogu meša sa alkoholom da bi se dopunio željeni efekat, naročito kod nedovoljnih količina droge.

Bez obzira na vrstu droge, činjenica je da vremenom prestaje njen prijatni euforični učinak, ali je zavisnik mora i dalje uzimati da spreči vrlo teške i strašne apstinencijalne simptome, odnosno da bi preživeo.

Šta je uzrok narkomanije?

Dokazano je da zavisnost nastaje zbog niza biohemijskih promena u telu zavisnika, ali se još uvek ne zna pravi uzrok niti efikasna terapija. Jasno je da sama materijalna osnova nije bitna, jer se ova zavisnost sve više javlja i u siromašnim zemljama. Ni puka radoznalost se ne može prihvatiti kao uzrok, jer u čoveku postoji pored znatiželje i niz zaštitnih mehanizama koji ga štite od rizičnog iskustva. Možda je uzrok u samom bežanju od stvarnosti pune stresova, napetosti, straha i neizvesnosti, kojoj se mnogi ne mogu prilagoditi.

Većina narkomana brzo napušta školu ili posao, iako su ranije bili dobri učenici ili vredni radnici. Prepoznavanje narkomana je lako ako se na to posumnja. Narkomanija je bolest koja brže od bilo koje druge zavisnosti dovodi istovremeno do socijalnog, moralnog i psihičkog propadanja. Uglavnom svi zapuštaju svoj spoljašnji izgled, gube interes za svoje temeljne životne obaveze, prepuštaju se svom krugu toksikomana i drogi. Skoro uvek se odaju skitnji, delikvenciji i promiskuitetu. Vrlo brzo dolaze u sukob sa zakonom i vlastima, uglavnom zbog preprodaje droge, jer je to jedini način da dođu do novca za svoju drogu, koja je kao što je poznato veoma skupa.

Apstinencijalne krize su uvek prepoznatljivi i najvažniji kriterijum za prepoznavanje i dijagnostikovanje narkomanije.

Klasifikacija droga

Prema podeli Svetske zdravstvene organizacije droge se svrstavaju u četiri osnovne grupe:
– depresori središnjeg nervnog sistema,
– sredstva koja uzbuđuju i stimulišu središnji nervni sistem,
– halucinogene droge
– sredstva koja se udišu, mahom derivati nafte i benzina.

Depresori srednjeg nervnog sistema se upotrebljavaju u medicini za umirenje nesnosnih bolova kod raznih bolesti, najviše kod malignih. Zbog velikog rizika od navikavanja i posle kraće upotrebe, danas se uglavnom njihova medicinska upotreba pokušava svesti na minimum, jer se navikavanje i zavisnost kreće od 90-97 procenata. U ovu grupu spa- daju opijati: opijum, morfijum, kodein i heroin. Dobijaju se prirodno iz biljke maka ili sintetički. Najveći proizvođači su zemlje Male Azije, Indije i Bliskog Istoka. Svedoci smo kriminalne proizvodnje i distribucije ovih droga u mnogim civilizovanim zemljama, a kod nas je takođe na Kosmetu otkriveno više ova droga.

U početku ova droga izaziva opuštenost i euforiju, osećaj povećane energije, ali psihičku us- porenost. Vrlo brzo nastaje pro- mena raspoloženja, nastupa raz- dražljivost, pospanost i telesna teskoba. Veoma rano nastupa i psihička i fizička zavisnost sa brzim mršavljenjem i oštećenjem mozga. Prepoznatljivo je propadanje ličnosti i kriminalno ponašanje. Smrt nastupa relativno vrlo brzo, uglavnom od predoziranja.

U akutnom trovanju prepoznatljiva su tri karakteristična znaka: duboka koma, veoma usporeno disanje i vrlo uske zenice, često kao vrh igle.

U apstinenciji prvih dana javljaju se drastični fizički znaci, kao pojačano znojenje, suzenje očiju, curenje iz nosa, drhtanje i grčevi celog tela, proliv i povraćanje, te naglo opadanje telesne težine. Česta je i smrt u toku apstinencije, a prognoza lečenja i preživljavanja neizvesna, uglavnom loša.

Ako narkoman i preživi prve dane apstinencije, koji su najdrastičniji, tegobe zaostaju još oko šest meseci u vidu psihičkih problema, čestih nemira, podložnosti stresovima, gubitku samopouzdanja i čestim recidivima.

Slično, ali sporije delovanje imaju i razni sedativi i analgetici, koji su u širokoj, nekontrolisanoj upotrebi. Zavisnost od ovih lekova se u pojedinim razvijenim zemljama kreće od 50-75 procenata.

Zloupotrebu halucinogenih droga narkomani nazivaju izletom, putovanjem ili tripom. Halucinogeni doživljaj sličan je psihozi sa iskrivljenim doživljajem svoga tela, oblika i položaja.
U ovu grupu droga spadaju LSD, delovi biljke indijske konoplje, marihuana i hašiš.

Pod uticajem ovih droga pojačavaju se čulni doživljaju, rasp- lamsava mašta i pada u euforično raspoloženje.

Apstinencijalni sindromi su psihičke prirode, u vidu panike i straha, sve do pokušaja samoubistva.

Stimulativne droge su razna sredstva za uklanjanje umora i depresije, lekovi za mršavljenje, za sportski doping, zatim kafa i razni čajevi, posebno ruski i indijski, kokain iz Peruanske biljke koka, koju nazivaju »božanska« biljka.

Ova sredstva izazivaju pojačanu budnost, smanjeni apetit, sub- jektivni osećaj snage i samopouzdanja i dobro raspoloženje.
U Peruu se žvakanje lišća koke smatra prihvatljivim oblikom društvenog ponašanja. Ova zavisnost je dosta zastupljena u Japanu i u SAD. Zavisnost je mahom psihičke prirode. U apstinenciji, a i u predoziranju, poznate su prolazne ili trajne psihoze sa zastrašujućim slušnim, vidnim i osetnim halucinacijama.

Zavisnost o isparljivim sredstvima je novijeg datuma, nastala pre 15-20 godina. Ova sredstva na mozak deluju opojno poput alkohola. Tu spadaju organski rastvarači kao aceton, benzin, etar, lepila i lakovi koji se prave od ovih rastvarača. Teksikologija ovih rastvarača je poznata po oštećenju gotovo svih organa ljudskog tela, posebno jetre, bubrega, krvi i pluća.

Lečenje i prevencija narkomanije

Narkomanija se javlja kao veliko zlo savremenog čovečanstva, odnoseći veliki broj mladih života. Javlja se u vidu epidemije, odnosno pandemije, jer zahvata sve kontinente sveta i to skoro podjednako bogate i siromašne zemlje.

Da bi se moglo očekivati izlečenje, potrebno je bolest na vreme prepoznati i otkriti. U to najpre treba da posumnjaju roditelji ili bliža okolina i nastavnici. Kod kasnog prepoznavanja lečenje i uspeh sasvim su neizvesni. Iz navedenog se nameće zaključak da je potrebno sa toksikomanijom potrebno upoznati mnoge strukture, pogotovo na- stavnike, psihologe, socijalne radnike, kao i sve vrste medicinskih radnika, kako bi se na vreme uočile narkomanske promene ponašanja među decom i omladinom.
Roditelji na to moraju da pomisle kada je u pitanju veće trošenje novca, jer je droga skupa, kad uoče ucene i beskrupuloznost, zapuštanje ranijih navika, a profesori i nastavnici kad zapaze promene u vladanju učenika i interesa za školu i učenje.

Praktično je neophodan zdravstveno-socijalni vaspitni program koji bi se sprovodio na svim nivoima, u školi, opštini, radnim organizacijama. I ovde je potrebno istaći veliki uticaj religije u društvu i velike mogućnosti i koristi ako se crkve uključe u ovaj program i rad.

Samo lečenje je veoma složeno, dugotrajno i krajnje neizvesno. Sprovodi se aktivno šest meseci u bolnicama, a zatim nastavlja psihoterapijom još pet godina. Lečenje toksikomanije je za sada samo dobrovoljno, izuzev u kazneno-popravnim domovima gde je zakonom propisano kao obavezno.