Ivo Andrić

Ivo Andrić

U matičnoj knjizi grada Travnika, zapisano  je: „09. oktobra 1892. godine, rođen Ivo Andric, sin Antuna, školskog podvornika i Katarine (rođene Pejić) iz Travnika.” Osnovnu školu završio je u Višegradu, gimnaziju u Sarajevu. Slovensku književnost i istoriju studirao je u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Diplomirao je u Gracu 1919. godine.

Za vreme rata, skoro godinu dana je proveo u zatvorima Splita, Šibenika i Maribora, posle čega je proteran u selo Ovčarevo, u blizini Travnika, pa u Zenicu. Amnestiran je 1917. godine.Sedam godina kasnije,  1924. godine  je doktorirao u Gracu, odbranivši tezu: „O duhovnom životu Bosne pod Turcima”.

U diplomatskoj službi je bio 20 godina (od 1921. do 1941.) u konzulatima i poslanstvima širom tadašnje Jugoslavije, zatim u: Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1926. , a redovan član postaje 20 godina kasnije. Takođe, bio je i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu (od 1951.) i Slovenske akademije u Ljubljani (od 1953. godine).

Jedan je od osnivača i članova redakcije časopisa „Književni jug” (1918 – 1919.). A u periodu od 1935. do 1939. bio je član redakcije časopisa „Srpski književni glasnik”.

Kao narodni poslanik Narodne skupštine Bosne i Hercegovine i Savezne Narodne skupštine, aktivno je učestvovao u političkom životu zemlje.

Prvu pesmu pod nazivom: „Blaga i dobra mesečina” objavio je u časopisu “Bosanska vila”. Tih godina se bavio i prevođenjem. Objavio je prevode Strinberga, Vitmena, Župančića…

Prvi svetski rat je stavio Andrića na teška iskušenja, ali se on od njih branio neprestanim radom, čitanjem, učenjem i sticanjem novih saynanja. Baš iz toga su nastala upečatljiva, iskrena i potresna svedočanstva pretočena u knjige poetsko-meditativne proze: „Ex-Ponto” (objavljena 1918.)  i „Nemiri” (1920.).

„Put Alije Đerzeleza” je prva pripovetka koju je objavio (1920. godine). U periodu između dva rata objavljuje tri knjige pripovedaka o toČ 1924., 1931. I 1936. godine. Posle rata objavljuje: „Nove pripovetke” (1948.), „Priča o vezirovom slonu” (1948.), „Panorama” (1958.), „Lica” (1960.), „Žena na kamenu” (1962.).

Svojim delima Andrić je osvetlio podjednako: Srbe, Hrvate, Jevreje, Muslimane, sve vere i nacionalnosti, sve društvene slojeve.

Čitav, obiman ciklus pripovedaka protkan je autobiografskim nitima. „Priča o kmetu Simanu” obuhvata doba kada Bosnom vlada Austrougarska. „Bife „Titanik”” I „Zeko” opisuju doba Drugog svetskog rata, svaka na svoj, jedinstven način. Pripovetke „Most na Žepi” Ii „Aska I vuk” ukazuju na veličinu i moć umetnosti, gde Andrić daje svoje shvatanje umetnosti u društvu: „Umetnost i volja za otporom pobeđuju svako zlo,  pa i samu smrt”.

Po završetku rata, tačnije 1945. godine izlaze još tri Andrićeva kapitalna dela. Ovog puta reč je o romanima: „Na Drini ćuprija”, „Travnička hronika” i „Gospođica”. Devet godina kasnije objavio je „Prokletu avliju”.

Andrić se bavio i esejistikom. Pisao je o: Njegošu, Vuku Karadžiću, Petru Kočiću. Isaku Samokovliji, Simi Matavulju. Takođe, poznati su njegovi eseji o slikarima: Goji, Džumhuru i Bijeliću. U svojim esejima, Andrić je ujedinio svoje bogato znanje sa stilskim majstorstvom.

Dela su mu prevedena na mnoge svetske jezike, a posebno interesovanje je pokazivala jedna grupa nemačkih književnih istoričara i prevodilaca.

Dobitnik je brojnih nagrada: Povelja za životno delo (1956.), Nobelova nagrada za književnost (26.10.1961.), Nagrada AVNOJ-a (1967.), Vukova nagrada za izuzetan stvaralački i opšti doprinos našoj kulturi (1972.).

Bio je oženjen Milicom Babić-Jovanović, prvim školovanim kostimografom u Beogradu.

Godine 1975. 13. marta Andrić je umro na VMA. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana, na Novom groblju u Beogradu.