Ko je bio Janika Balaž

Janika Balaž

U Lukinom selu, u blizini Zrenjanina 23. decembra 1925. godine, u romskoj porodici mađarskog porekla rođen je Janika. Iako je prezime njegovog oca bilo Rac (Rácz), što je stari mađarski naziv za Srbe, Janika ipak uzima majčino prezime Balaž. Odrastao je u Bečeju, gde je prvo počeo da svira violinu, a potom je na nagovor profesora koji mu je rekao da se okane tog instrumenta,  jer takvih violinista kao što je on ima mnogo, počeo da svira prim-bisernicu.

Puno je vežbao, a nije ga billo stid  ni da pita druge tamburaše, od kojih je dosta naučio. A najviše od nadaleko poznatog Maćike Petrovića iz Subotice, na čijem instrumentu i svira od 1949. godine. Naime, Maćika je na samrti rekao ženi: „ Prvo ga ponudi Janiki, pa ako ga on neće, daj ga bilo kome.“. Iako je smatrao da je prim samo instrument, Janika je isticao da svoj ne bi dao ni za šta. Takođe, govorio je i da „zvuk čovek nosi u sebi, u prstima. Muzika je velika stvar  i može svakom da pomogne. Ako je neko tužan, ako je neko veseo, ako se raduje ili je šta izgubio, bilo šta da mu se desi, muzika leči. Ne znam kakvu čarobnu moć to ona ima, ali je ima.“

Svirao je Janika i u muzičkoj grupi „Braća Kozaci“, u okolini Subotice i Horgoša, zatim par godina u tadašnjem radio Titogradu, da bi 1951. godine postao član orkestra radio Novog Sada, gde ostaje do kraja svoje karijere. Iako je držao koncerte po čitavom svetu, a u pariskoj „Olimpiji“ nastupio čak 36 puta, ostao je veran svojoj matičnoj kući i Novom Sadu. Najviše je sarađivao sa Zvonkom Bogdanom, koji za njega veli: „Kod njega je najlepše to što je on tamburu svirao na violinski način, kao da je u desnoj ruci imao gudalo.“

U mnogim kafanama mogla se čuti Janikina tamburica, a čuvena pesma „Osam tamburaša s Petrovaradina“  posvećena je ovom vrsnom muzičaru.

Možda najbolji prikaz Janikine ličnosti i muzike daje profesor Jovan Adamov: “Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, jeste to što  je on suvo napisane note oživljavao. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica, uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža.  Mnogi smatraju da od filma „Skupljači perja“  iz 1967., počinje renesansa tamburice i tamburaške muzike. U tom filmu čuje se zvuk Janikinog prima.“

Janika je umro 12. novembra 1988. godine. Sahranjen je u Petrovaradinu.

A na trgu prekoputa Petrovaradinske tvrđave danas se nalazi spomenik ovom izuzetnom čoveku.