Dijana Budisavljević, žena koja je spasila dvanaest hiljada srpskih mališana iz hrvatskih logora
Dijana Budisavljević spasila 20.000 decu iz logora u Jasnenovcu
Znamenite žene srpske istorije
Žena koja je spasila oko dvanaest hiljada mališana iz hrvatskih logora smrti, što je mnogo više od Oskara Šindlera koji je istoriji znatno poznatiji od nje. Zašto danas kada se zna za Dijanu, nijedna škola niti ulica ne nosi njeno ime? Jedino priznanje koje joj je posthumano uručeno je medalja ,,Miloš Obilić“, i to tek 2012, više od trideset godina posle njene smrti.
Rođena Austrijanka ( rođena je 15. januara 1891. kao Dijana Obekser), iz grada Inzburka, sa dvadeset šest godina, se udala za doktora Julija Budisavljevića. Kako je doktor radio u Zagrebu, bračni par Budisavljević je dočekao Drugi svetski rat u glavnom gradu Hrvatske.
Još 1941. kada se počelo sa progonom Srba, Jevreja i Roma u Hrvatskoj, otvoreni su i prvi logori smrti. S obzirom da ni deca nisu pošteđena, Dijana je počela sa akcijom spašavanja najmlađih. Imala je i svoj tim koji je radio sa njom, pokušavajući da smesti mališane, u hraniteljske porodice, nabavljajući hranu i medicinska sredstva. Pomagala je i hrvatskom ,,Crvenom krstu“. Već 1942. počela je da insistira na oslobođenju najmlađih iz logora, uglavnom bolesnih i nemoćnih. Na žalost, zbog lošeg stanja u kojima su deca bila, ali i zbog nedovoljno sredstava za smeštaj i lečenje, čak četvrtina oslobođene dece je preminula.
Uz mnogo poteškoća Dijana je uspešno odolevala pritisku okoline i nastavila akciju spašavanja. Prekorevali su je jer je većina dece koje je spasila bila srpske nacionalnosti. Ne zna se kako je njen suprug, inače Srbin uspeo da preživi rat u sred NDH, a da bude pošteđen smrti, progona ili oduzimanja imovine. Čak jedanaest članova Dijaninog tima poginuli su za vreme rata. Znajući da će ih roditelji tražiti posle rata, vodila je preciznu evidenciju o svakom detetu, fotografisala ih, kako bi ih porodice lakše pronašle posle rata.
Očekivalo se da će ovakva žena dočekati kraj rata sa najvećim počastima i odlikovanjima. Sasvim suprotno, posle rata OZNA je je Dijani i njenoj pomoćnici Ivanki Džakuli zaplenila kompletnu dokumentaciju koju su vodile. Njen komentar na sve što se događalo bio je ,,Uradila sam što sam mogla i šta je trebalo i to je to“.
Poražena, Dijana se 1972 sa suprugom preselila natrag u svoj rodni grad, gde je preminula 1978.
Zahvaljujući njenoj unuci, Silviji Sabo, koja je pronašla bakin dnevnik, 2003. ovaj dnevnik je objavljen i tada je šira javnost saznala nešto o radu ove dobročiniteljke. U svojim zapisima ona je opisivala život u logorima, kao i to šta ju je navelo da pomaže prvenstveno pravoslavcima.
