Zašto slavimo 1. maj?
Zašto slavimo i kako je nastao 1. Maj?
1. Maj nas seća na tragične radnike koji su se krajem devetnaestog veka borili za svoja prava protiv kapitalističkog društva, a neki od njih su i živote dali za bolje radne uslove.
Dok tokom uranka okrećete prasence ili spremate roštilj, verovatno i ne razmišljate zašto se 1. maj praznuje u celom svetu. To je dan kada treba da se podsetimo na loše uslove rada koji su zastupljeni gotovo svuda, pa i u našoj zemlji.
Sve je počelo krajem devetnaestog veka. Razvoj industrije otvorio je mnoge fabrike i radna mesta. Veliki broj siromašnih značio je i jeftinu radnu snagu. Radnici, među kojima je bilo žena i dece, radili su u lošim uslovima, bez prava na bolovanje, odmor, slobodan dan, uz minimalne dnevnice i pod psihičkim pritiskom. Loša radna okruženja prouzrokovala su godinama razne nesreće i požare u kojima je bilo mrtvih i povređenih, a za koje kapitalisti nisu odgovarali. Bilo je pitanje trenutka kada će radnički bes eksplodirati i kada će početi štrajkovi.
Jedan od najvećih izbio je u Čikagu 1887, kada je 1. maja čak osamdeset hiljada ljudi izašlo na ulice. Prioritet je bio zahtev da se uvede osmočasovno radno vreme. Kako je vlasnicima fabrika bilo lako da protestante otpuste i zaposle nove, pobunjeni radnici sprečili su nove da dođu na svoja radna mesta. Umešala se i policija, ubila četiri člana pobunjenih sindikata i ranila nekoliko.
Ovo je bila kap u moru i tri hiljade pobunjenih, opet je izašlo na ulice predvođeni Albertom Parsonsom. Parsons, bivši vojnik, borac za prava crnaca i radnika, i zajedno sa svojim prijateljem Augustom Spajsom okupio radnike, koji su smatrali da je vreme za revoluciju. Međutim naišla je policija, tražeći da se povuku. Neko od sindikalaca je bacio bombu, ranio preko šezdeset ljudi a ubio osam. Usledila je krvava borba sa još više žrtava, a Parsons je pobegao. Ipak, nije se kukavički povukao već se pojavio na suđenju, sa ostalim protestantima i iako je bilo dokaza i svedoka da niko od predvodnika nije bacio bombu, žrtveno jagnje se moralo naći. Parsons, Spajs i još trojica njihovih prijatelja osuđeni su na smrt, ponajviše jer su zagovarali upotrebu sile protiv posojećeg sistema. Jedan je u međuvremenu izvršio samoubistvo, a ostala četvorica su obešeni. Trojica sindikalaca su osuđena na doživotnu robiju.
Dve godine kasnije, na Drugoj Internacionali, odlučeno je da se 1. maj praznuje kao Praznik rada kako bi radnička klasa skrenula pažnju loše radne uslove i probleme radnika koji danas najviše trpe ekonomsku krizu, a Trg Hejmarket gde su i počeli protesti postao je simbol klasne nejednakosti.
