Kistimska katastrofa
Ova nuklearna katastrofa, koja se dogodila 29. septembra 1957. godine na Medjunarodnoj skali za nuklearne incidente oznacena je ocenom 6, cime je, posle Cernobiljske katastrofe, na drugom mestu u Rusiji.
Odigrala se u zatvorenom gradu, Ozjorsk, koji je bio izgradjen oko fabrike “Majak”(“Mayak”). Grad Ozjorsk je nazivan i Celjabinsk-40 i Celjabinsk-65, a kako nije bio zabelezen na mapama, naziv je izveden po najblizem poznatom gradu Kistimu.
Kako je zeleo da dostigne Sjedinjene Americke Drzave u istrazivanju i razvoju nuklearnog naoruzanja, a zeleci da proizvede dovoljne kolicine uranijuma i plutonijuma za vojne namene, Sovjetski Savez je prilicno brzo izgradio fabriku “Majak”, za samo 3 godine (1945-1948). Sovjetski nuklearni fizicari nisu imali dovoljno znanja za to, pa zastita zivotne sredine skoro da uopste nije bila razmatrana u pocetku.
Tada je radioaktivni otpad koji je ispustala fabrika, jednostavno bio ispustan u najblizu reku, koja ga je nosila danje u reku Ob, u koju se ulivala i tekla do Severnog ledenog okeana. Tek je 1953. godine bila dodata Ustanova za skladistenje nuklearnog otpada, a do tada je jezero Karacaj sluzilo kao svojevrsno skladiste na otvorenom. Samo skladiste je bilo oko 8 metara pod zemljom i sastojalo se od celicnih rezervoara. Kako je nivo radioaktivnosti bio visok, otpad je prakticno sam sebe zagrevao. I mada nije bilo moguce da dodje do lancane reakcije, izgradjeni su hladnjaci. I to po jedan oko svakog skupa od 20 rezervoara. Treba naglasiti da postrojenja za pracenje sadrzaja rezervoara i hladnjaka nisu bila adekvatna.
U septembru 1956. godine sistem za hladjenje oko jednog rezervoara se pokvario i nije bio popravljen. Tako je doslo do porasta temperature, a zatim i do isparavanja i hemijske eksplozije sada vec isusenog otpada. Izuzetno jaka eksplozija je odbacila betonski poklopac u vaduh, koji je tezio cak 160 tona. Prilikom eksplozije nije bilo zrtava.
Zatim se radioaktivni oblak prosirio i kontaminirao oblast od cak 800 kvadratnih kilometara. Citava ova oblast je poznata kao “Istocnouralski radioaktivni trag”.
Kako je ova fabrika bila obavijena velom tajne, stanovnistvo u njenoj neposrednoj okolini nije bilo informisano o nesreci koja se dogodila. Tek nedelju dana kasnije je pocela evakuacija oko 10 000 stanovnika te oblasti, s tim da i dalje nisu bili obavesteni zbog cega. Ljudi su bili u soku jer su im se dogadjale uzasne stvari: otpadala im je koza sa lica, ruku i drugih delova tela koji su bili izlozeni, pojavljivale su se razne bolesti. Osoba koja je obznanila svetu ovu katastrofu i njene posledice bio je Zores Medvedev.
Sovjetska vlada je sakrivala podatke, ali se pretpostavlja da je usled izlaganja radijaciji doslo do najmanje 200 smrtnih slucajeva od karcinoma. A 1968. godine, kako bi zataskala tragove, Sovjetska vlada je u toj oblasti napravila tzv. Ïstocnouralski prirodni rezervat”, gde je bio zabranjen neovlasceni pristup. Kako bi umanjila sirenje radioaktivnosti, kontaminirano zemljiste je iskopavano i skladisteno u odredjenim ogradjenim prostorima, koja su poznata kao “groblja zemlje”.
Tek je 1990. godine Sovjetska vlada skinula oznaku “Strogo poverljivo” sa dokumenata o ovoj nesreci.
Danas se tvrdi da je nivo radijacije u ovoj oblati bezbedan za ljude, ali je oblast oko “Istocnouralskog radioaktivnog traga”i dalje izuzetno kontaminirana.
