Aleksa Šantić, poeta
Kad tamo, u bašti, s mirisom jasmina, s ibrikom u ruci stajaše Emina
Zaneseni melodijom i mirisom jasmina,mnogi u tom momentu ne misle ko je stvorio ove divne stihove.U njima se i dan danas uživa jer ih je stvorio veliki pesnik Aleksa Šantić..Rođen je 1868 godine u Mostaru. Svoj radni vek je proveo u rodnom gradu.,u kome je 1924 godne posle teške bolesti preminuo.
Šantićeva poezija je puna emocija, bola, prkosa, ljubavne tuge.
Ljubavna poezija ovog pesnika je najčešće čežnja koja prerasta u tugu zbog neostvarene ljubavi.Stvarao je inspirisan sevdalinkama.Opisivao je devojke čiju je lepotu dočaravo nošenjem đerdana i zanosnim pokretima.Da lepota bude veća, one su uvek šetale baštom, izlazile iz hamama, šetale se ispod raznobojnih behara. Njegovo posmatranje je uvek bilo iz prikrajka.
Rodoljubive pesme je stvarao nadahnut patnjom svog naroda koji je teško živeo, napuštao domovinu i odlazio u tuđinu, da zaradi za goli život.Sam pesnik nije voleo tuđinu, tako da su njegove pesme prožete jakim bolom .Voleo je radnog čoveka,seljaka i sa puno emocija opisuje njihov težak život
Osim pesama pisao je i poetske drame.Najpoznatije su ,,Pod maglom“ i ,,Hasanaginica“(po motivima iz narodne pesme). Osnivač je kulturnog časopisa ,,ZORA“ ,a bio je i predsednik Srpskog pevačkog društva,,Gusle“.
O ovom velikom romantiku snimljen je film ,,Moj brat Aleksa“
Od njegove poezije sam izabrala: Eminu; Ostajte ovdje; O klasje moje
EMINA
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće…
– Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!
Ja joj nazvah selam al’ moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko’!…
OSTAJTE OVDJE
Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pradjedova.
Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.
Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručja sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na nijemom polju gdje vas slava sreta!
Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji krševi i goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.
Ovdje vam svako bratski ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat ko što ovo grije, –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije…
O KLASJE MOJE…
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?
Skoro će žetva… Jedro zrnje zrije…
U suncu trepti moje rodno selo.
No mutni oblak pritiska mi čelo,
I u dno duše grom pada i bije.
Sjutra, kad oštri zablistaju srpi
I snop do snopa kao zlato pane,
Snova će teći krv iz moje rane –
I snova pati, seljače, i trpi…
Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, kô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!…
I niko neće čuti jad ni vapaj –
Niti će ganuti bol pjanu gospodu…
Seljače, goljo, ti si prah na podu,
Tegli i vuci, i u jarmu skapaj!
O klasje moje ispod golih brda,
Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,
Ko mi te štedi, ko li mi te brani
Od gladnih tica, moja muko tvrda?!
