„Danga“, Radoje Domanović

Autor: Radoje Domanović
Književni rod: epika
Književna vrsta: satirična pripovetka

Šta je satira?

Prema opšteprihvaćenoj definiciji, satira je: “ književni oblik u kojem se kritički ismeva pojedinac, grupa, država ili vlast. “ Vrlo često je korišćena kao sredstvo borbe protiv određene političke dinastije ili partije, a obično se ismeva vladajuća politika.

U satiri se određena pojava u društvu, ličnost ili vodeća politika do te mere preuveliča, da postane očigledna svakome. Najčešće sredstva koje koriste tvorci satira su hiperbola i groteska, a neretko i karikatura.

Najčešće korišćene stilske figure, a koje umnogome doprinose stvaranju kvalitetne satire su: aluzija, ironija, sarkazam, paradoks i slične.

Satira Radoja Domanovića

Srpski pisac Radoje Domanović se smatra tvorcem srpske satirične pripovetke. Stvarao je u doba realizma, te se smatra pravim satiričarem među realistima.

Pored pripovetke “ Danga “, čuvene su i: “ Vođa “, “ Stradija “, “ Mrtvo more “, “ Naša posla “, “ Razmišljanje jednog običnog srpskog vola “, “ Kraljević Marko po drugi put među Srbima “ i mnoge druge.

Tema lektire “Danga“, Radoje Domanović

Osnovna tema pripovetke je izvrgavanje ruglu slepe poslušnosti građana, te njihova odanost nasilničkoj vlasti.

Analiza dela „Danga“, Radoje Domanović

Radoje Domanović je ovo delo pisao u doba poslednjih Obrenovića, te se smatra da je izvrgavao ruglu upravo ovu dinastiju. Pripovetka “ Danga “ se smatra jednom od najoštrijih i najubojitijih Domanovićevih pripovedaka.
Okvir lektire “ Danga “, Radoje Domanović daje u perspektivi sna o jednoj dalekoj i nepoznatoj zemlji u kojoj se živi drugačije. Građani te zemlje su potpuno, gotovo slepo odani trenutnoj vladajućoj dinastiji.

Radoje Domanović koristi dve metafore, kako bi prikazao kakav je odnos između vlasti i naroda te zemlje. Prvo prikazuje scenu jahanja naroda, a poznato je da kada se kaže da je neko “ uzjahao nekome na grbaču “, zapravo znači da ga je podjarmio kao stoku, te da od njega očekuje samo korist, a ne pruža mu ništa. Druga metafora koju pisac koristi u lektiri “ Danga “ je “ udaranje žiga na čelo “ ljudima, kao svojevrsnu čast. Međutim, poznato je da se u našem narodu žig na čelo stavlja stoji, kako bi se znalo kome pripada.

Kada opisuje jahanje, pisac govori da se to smatra izuzetnom čašću. Ide čak dotle da pravi skalu u odnosu na veću ili manju poslušnost građana, te prema njihovima godinama, broju jahanja, da li ih bičuju ili ne, da li ovi jauču ili ne.

Kao vrhunac robovanja vlasti, Radoje Domanović uvodi i drugu metaforu odnosno žigosanje, koje se takođe smatra svojevrsnom čašću. A da je to tolika čast, pokazuje scena u kojoj se ljudi guraju, “ kao stoka “ ne bi li što pre bili žigosani, pa čak i majke dovode decu da dobiju žig.

Čak i sam pripovedač pada u iskušenje da dobije žig, a ponešen celokupnom, gotovo euforičnom atmosferom. Ali u tom trenutku se, ipak budi iz sna.

Iako na prvi pogled, možda ne izgleda tako, satirična pripovetka “ Danga”, Radoja Domanovića ima mnogo dublje značenje, te prevazilazi okvire vremena u kome je nastala, tako da se njom mogu čak objasniti i mnogi problema kako savremenog, tako i društva uopšte.

Prepričana lektira “Danga“, Radoje Domanović

Pripovetka počinje piščevim strašnim snom i već na samom početku se on sam čudi kako je uopšte moguće da on, kao miran i dobar građanin uopšte sanja tako nešto. U sledećoj sceni on ugleda jedno sjajno dugme i biva potpuno opčinjen njime. Ali, to isto dugme zgazi neki čovek koji se iznenada pojavljuje, te narator, krajnje razočaran pljune za njim i naziva ga prostakom.

Iako nije radio ništa neuobičajeno to veče, narator sanja da žuri iz svog grada u neki drugi, do koga ga vodi kaljavi put. U tom gradu zatiče užasnu buku. Odlazi u lokalnu gostionicu, gde sluša priču gostioničara o trenutnim događanjima u gradu. Naime, loklani kmet je naredio da se svakom stanovniku udari žig na čelo.

Izlazeći iz gostionice, narator ugleda scenu gde jedan čovek jaše drugog, što predstavlja svojevrsnu čast. U sledećoj sceni, u društvu gostioničara odlazi na zbor na kome se bira predsednik. Okupljena svetina se sklanja da propusti mladića koji je naročito počastvovan, jer ga je kmet jahao čak tri puta, pa je upravo on izabran za predsednika.

Novoizabrani predsednik, po imenu Klerad drži govor okupljenoj svetini, te ih bodri da se žigošu u što većem broju. Pored njega, govori još ljudi na istu temu, a onda se javlja i jedan starac koji odbija da bude žigosan, ali ga svi proglašavaju kukavicom i ne želeći da čuju šta on ima da kaže, počinju da ga tuku.

U sledećoj sceni, narator čita članak iz lokalnih novina, koji optužuje kukavice, te hrabri junaštvo i žigosanje.

Sutradan narator gleda žigosanje svih, pa čak i male dece, koje izvršava čovek obučen u svečano odelo. On grdi narod i govori im da ne treba da se guraju, kao što se stoka gura. Svi veličaju izvesnog Leara, koji je tražio i dobio čak dva žiga, a da nije trepnuo. U tom trenutku i samog naratora obuzima želja da bude žigosan, te i on staje u red, ali se budi.