Sve rade da bi postali popularni i poznati. Ima li nade za nas?

Menjam kanale, voditelji najavljuju da pozdravimo aplauzom starletu. Nikada čula za nju, ali ne brinem, jer će se voditeljka u narednih sat vremena potruditi da svaki gledalac kraj malih ekrana sazna. Zapravo, nema šta da sazna, jer, kako se ispostavilo, dotična je postala poznata – ni zbog čega. Ali je zaslužila medijski prostor, kao da se bavi nekom vrstom umetnosti na primer decenijama, pa su je pozvali u želji da edukuje i nadahne naš narod u udarnom terminu.

Kakvo gubljenje vremena….

Pomislih, ugasih TV već vidno iznervirana, i uzimam u ruke novine za koje su apsolutno svi čuli. Listam, crna hronika, bla bla, malo tračeva, i naravno, gospođica sa televizije! Gle čuda, pa ona je zapravo VIP! Nije ona u problemu uopšte, izgleda da je jedino narod, sa mnom, u problemu.

Postoji li logično objašnjenje?

Da, postoji. Posmatrajući racionalno, radi se o sledećem: trend u Srbiji, u kom se apsolutnim anonimusima – koji su postali poznati na osnovu svog zastrašujućeg i neprimerenog izgleda, ili na osnovu sposobnosti da ne umeju da sastave rečenicu, pa čak i kada je sastave, ona je apsolutno nepravilna i sačinjena od, prosečnom čoveku apsolutnih gluposti – pruža toliki medijski prostor, i na osnovu toga vrši se tolika tortura naroda koji se plaši i grozi, i začuđava, i pokušava svojoj deci da objasni da tako ne treba, već da je kod nas samo poremećen sistem vrednosti, i „ludo vreme“.

Ima li nade za nas?

Uporno čekam vreme da, kada vise ne budu imali o kome da pišu, koga da zovu u emisije, da nam sve više bude viđeno i da nam takve ličnosti budu kao „dobar dan“, mada se bojim da je to vreme već odavno došlo pa čak i prošlo, a ništa se ne dešava. Protiv svoje volje smo prinuđeni da gledamo sve i svašta nebitno, da budemo informisani o svemu i svačemu nebitnom, tako da je jedino rešenje, izgleda, ne gledati televiziju, ne čitati novine. Eventualno pogledati samo vesti, mada, kako je počelo, strah me da će o njima početi i u vestima da govore.

VIP

Zahvaljujući eksponiranju tih ličnosti, one uživaju status veoma važnih ljudi, koji počinju čak i svoje obožavaoce da imaju, jer, zaista deluje primamljivo – napraviti klovna od sebe, biti pozvan u udarnim terminama za gostovanje u emisiji, novine pišu, i još se i zaradi novac, pa gde to ima, još u ovakvom lošem finansijskom stanju?

Sve je to lepo, ma fenomenalno. Samo treba da izuzmemo činjenicu koliko na taj način moralno i kulturno propadamo kao društvo.

Davno, prošlo vreme…

Iskreno, verujem u neko bolje sutra, u mogućnost formiranja nekog zakona koji će stvoriti visoke kriterijume o sadržaju koji će se emitovati na televiziji, i o čemu će se pisati u novinama. Nadam se da će jednom sve biti kao nekada, kada je pojavljivanje na TV-u predstavljalo svima misaonu imenicu, i kada je ta privilegija morala da se dobro zasluži. I, nadam se da će to vreme vratiti što pre..