Neuspešna javna izlaganja – trema, manjak samopouzdanja, ili nešto treće?

Pre nekoliko godina, na jednom skupu koji se (ne) očekivano sveo na nadmetanje ko će uspešnije izvršiti svoju pripremljenu prezentaciju, postojale su dve grupe ljudi. Kada bolje razmislim, te grupe se prepliću i u svakodnevnom životu, ali za sada ću se ograničiti na isključivo taj dogadjaj. Vreme koje je odmicalo, i približavalo se trenutku da svako od njih zasija u punom sjaju, nekome je koristilo, a nekome izazivalo blaže napade panike.

Ja sam najbolji!

Neki su išli okolo, razmenjivali kontakte, nonšalantno iskazivali svoju duhovitost i maksimalno koristili vreme do svog izlaganja. Pomislih, divim se takvim ljudima, toliko su puni samopouzdanja, toliko su sigurni u sebe, pa oni su ubeđeni da će sve proći u savršenom redu, nemaju jednu sumnju da se mogu susresti sa nekim pitanjem koje će ih izbaciti iz koloseka. U čemu je tajna – da li je reč o godinama usavršavanom znanju, da li su oni takozvane „sveznalice“ koji ne znaju šta znači ne znati nešto, o čemu se radi?

„Drugi te vide onako kako ti vidiš sebe“

Upravo tako. Niko se naučen nije rodio. Niko ne može znati odgovore na sva pitanja. Ti ljudi vrlo dobro znaju ove činjenice, i zato akcenat stavljaju ne na razmišljanje o ovakvim stvarima, već isključivo na usavršavanje tematike o kojoj će govoriti. Pa, čak i kada nisu savršeno dobro pripremljeni, potrudiće se da improvizuju, povežu određene teme sa nekim drugim, ukoliko i dođe do nepredviđenih situacija, neće zaćutati i čekati da se zemlja otvori i „proguta“ ih. Da, svi imaju tremu, strah da ne budu ismejani, da ne kažu nešto pogrešno, jednostavno da nešto ne pogreše. Ako je tako, zašto onda postoji i druga grupa ljudi:

Ja ne znam ništa!

Doživeću neuspeh. Šta ako mi postave pitanje na koje neću umeti da dam odgovor? Šta ako slučajno nešto „lupim“? Ismejaće me. Izgubiću status zbog toga.

Postavlja se pitanje kako je moguće očekivati dobar rezultat ukoliko su ovo misli koje nas prate nekoliko sati, minuta, pred neko bitno izlaganje? Kako očekujemo da uopšte pokušamo kada sabotiramo sami sebe; plašimo se da ćemo doživeti neuspeh, a nismo sebi ni pružili šansu da prvo pokušamo. Sve i da se završi neslavno – nije kraj sveta, treba sesti, analizirati šta je krenulo po zlu. U najvećem broju situacija, razlog je slaba pripremljenost u kombinaciji sa tremom koja blokira.

Tehnike iz časopisa ili „razgovor“ sa samim sobom?

Postoje mnogobrojne tehnike koje mogu pomoći da se savlada trema i uopše negativne misli i manjak samopouzdanja, koje možemo pronaći na internetu, u raznim časopisima itd. Možemo i zvati bliske ljude koji će nas hrabriti i malo olakšati situaciju i lišiti stresa, međutim, smatram da je najefektniji način koji će biti delotvoran „na duge staze“ rad na sebi, u smislu objašnjenja i postavljanja realnih ciljeva, zatim biti svestan šta je najgore šta može da se desi, ali shvatiti da sve to može da se sredi, i sledeći put ispravi i poboljša. Jednostavno, na greškama se uči, a stalnim radom, usavršavanjem i pre svega, pokušavanjem možemo doći do uspeha. Uostalom, ko ne reskira, ne profitira!