Šta je sadizam?
Sadizam je perverzni impuls koji zahteva posmatranje patnje drugoga kako bi proizveo seksualni užitak. Izvesni markiz od Sada (1740 – 1814) optuživan i zatočinjan zbog trovanja i sodomije, uneo je u moderno doba jedan sasvim drugačiji pogled na ljudsko telo. Život je pomeranjem granica u seksualnim užicima shvaćen kao aksiom za uživanje. Ovaj princip uživanja se vezuje uz patnju, tačnije- za pokušaj uništenja života. Žan Pol Sartr je izneo da je telo samo instrument za nanošenje bola. Sadistički zločin i sadističko ubistvo su akti na koje je spreman sadista – osoba koja boluje od parafilije, kategorije duševnih poremećaja pod potkategorijom polnih sklonosti.
Markiz od Sada
Mnogo pre Frojda i Junga, markiz od Sada gradi koncept oko saznanja o čoveku. Sade je, inspirisan izmrcvarenim telima verskih žrtava, nametnuo svoju opsesivnost žrtvama. On je, međutim, podstaknut erotskim pobudama. Sodomisanja žrtava od strane psihopate Sada su se odvijala u stadijumima koji nemaju kontakt sa racionalnom svešću.
Kroz istoriju se sreću primeri posmatrača koji doživljavaju seksualno uzbuđenje pri pogledu na telo prema kojem normalan heteroseksualac oseća gađenje ili prosto – neprivlačnost. Na primer, Platon beleži u spisu ’’Država’’ zapažanje da mase gaje sklonost prema prizorima smrti. Teza koja govori o građaninu sa sklonostima nekrofila, glasi: ’’Jedan čovek bi obuzet željom da vidi tela pogubljenih izložena na bedemima, i ne mogavši se savladati, itd.’’ Za razliku od posmatrača, Sade je bio istinski sadista, nepokolebiv u činu oduzimanja tuđih života.
Zarad uporedne kritike Sadea i sadizma treba se navesti ono što je Sartre napisao: ’’… mome uzbuđenju izmiče čak i razumevanje moje želje; ja sam kao spavač koji bi, budeći se, grčio svoje ruke na ivici postelje ne sećajući se more koja je prouzrokovala njegov pokret. Takvo stanje je u korenu sadizma.“
Sadistički zločin
Sadistički zločin je termin koji se koristi za ubistvo koje ima seksualni podsticaj, uzrok. Ovakvo ubistvo omogućava zadovoljenje seksualne želje.
Sadistički zločin se konstatuje ukoliko na genitalijama usmrćene žrtve postoje rane koje se ne mogu identifikovati sa grubljim seksom. Interesovanje sadista za telo žrtve se ne ograničava samo na njego genitalno područje, tako da na čitavome telu mogu postojati rane ili nedostajati delovi tela.
Psihopatologija iza ovih zločina nije u potpunosti rasvetljena. Izvesna je neposrednost za čulnim nadražajem i seksualna hipertenzija.
Sadističko ubistvo
Sadističko ubistvo je ubistvo koje njegovog počinioca vodi do seksualnog užitka.
Kao oruđe za oduzimanje života u sadističkom ubistvu se najčešće koristi nož, falusni simbol koji samo zamenjuje pravi organ.
Publika redovno ima vrlo jak utisak o sadističkom ubistvu. Ljudi su vrsta sputanih instinkta, koja svoje želje i potrebe podređuje normativnom pravu, a koja je zahvalna brutalnim ubicama kada upletu u javnost događaje zasnovane na ostvarivanju najprimitivnijih želja. Takođe, ta ista masa koja biva opsednuta zločincem nastoji da se nad njim sprovede kazna – nekada se ona odnosila na telesno sakaćenje, a sada se u pojedinim zemljama sprovodi smrtna kazna. Na taj način oni koji nisu učestvovali u zločinu i zvanično ga se gnušaju svoje nagonske želje puštaju na videlo ispod maske pravde i pravičnosti.
Pojave sadističkih ubistava počinjenih od strane žena su znatno ređa pojava. Žene sadisti su trovačice, a njihov je seksualni užitak u spremanju otrova.
