Da li postoji sudbina u ljubavi?
Čini se da se ovih dana, zapravo, uvek kada je vreme kišovito i melanholično svi tako i osećamo, međutim, šta se dešava kada se ta faza produžava, i postane deo svakodnevnog života… Napolju sunce a u nama depresija? Kako se uopšte izboriti sa nostalgijom, melanholijom i uopšte činjenicom da je sve prolazno, da smo mi prolazni, da su prošli događaji koji će se ko zna kada ponoviti, ili nikada neće?
Na greškama se uči…
Prošlost je deo nas. To je nešto što nas nikada neće napustiti, oblikovala nas je, u velikom delu je zaslužna za naše trenutno stanje. Uspehe kao da ni ne računamo, ali zato se svaki poraz pamti, i boli, i narušava samopouzdanje onima kojima samokontrola i blaga narcisoidnost nisu jača strana. Najteže je krenuti iz početka, od nule, kao jedna sasvim nova osoba. Da li to iko može? Većina ljudi će se najradije prepustiti životnom toku, i govoriti kako je sve sudbina…
„Ako nešto treba da se desi, desiće se“
Koliko je zapravo ljudi koji veruju u ovu rečenicu? Ona je prvobitno namenjena i odnosi se na slučaj kada čovek posle svih mogućih napora uloženih u nešto, kada više ne može ništa što je do njega, pa čak i do grugih da uradi – kaže ok, sada je dosta, vreme će pokazati šta će biti. Međutim, danas se ta rečenica tako olako koristi u svakodnevnom razgovoru, da to počinje da prevazilazi svake razumne okvire, i dolazi dotle da počinjemo svi slepo da verujemo da ta sudbina odlučuje o našem sadašnjem životu.
Traženje krivca, odraz slabosti
Da, najteže je stati iza svojih postupaka, i reći „Da, svesno sam to uradio/la, pogrešio/la sam“. Svakodnevno smo suočeni sa nizom izgovora, od kojih su, po mom mišljenju, najgori „Tako se zadesilo, tako je suđeno, takva mi je sudbina“.
„Nećeš ti to moći nikada“
Pre par godina sam pročitala jako zanimljiv podatak, svetski poznatoj pevačici su na početku rekli da od nje nikada pevačice biti neće, da je nezanimljiva, i da nema talenta. A ona je već dve decenije u samom muzičkom vrhu. Da li je ona posle poraza trebalo da kaže ok, nije mi suđeno izgleda? Da je slabić, da nema snage da se bori, da nema želju i motivaciju, da nema samopouzdanje i da nije sigurna u sebe, verovatno bi danas pevala samo u intimi svoje sobe.
Vreme snažnih…
Šta je bilo, bilo je, ostaje iza nas. Svaka ružna reč, kritika od stručnih i nestručnih lica treba nam samo biti motiv da se trudimo i dalje, i da budemo što bolji. Možemo sebi dati oduška, i „slomiti se“ na kratko – reći nekome šta nas muči, zatražiti savet, ali se ubrzo vratiti borbenom, pobedničkom stavu, koliko god bilo teško. Zar želimo da se za deset godina osvrnemo i sagledamo svoje postupke, i pomislimo – kako bih sada sve drugačije, zašto sam se oko toga nervirao/la, zašto nisam imao/la hrabrosti za neke stvari…. Život je, nažalost, suviše kratak da bismo razmišljali o prošlosti, lošim ljudima i stvarima, kada smo, svako za sebe posebna jedinka, koja može mnogo pružiti sebi, drugima, i svetu uopšte. Ne tugujte za prošlošću, osetite sadašnjost i pišite istoriju!
