Tuga u kamenu, Momčilo Nastasijević

Autor: Momčilo Nastasijević
Književni rod: lirika
Književna vrsta: pesma

Tema pesme

Osnovna tema lektire “ Tuga u kamenu “, kako joj i sam naslov kaže je tuga, ali neiskaziva tuga.

Analiza pesme „Tuga u kamenu“

Složena struktura koju ima pesma “ Tuga u kamenu “ je pravi primer zatvorenog pevanja Momčila Nastasijevića. Ona kazuje sasvim dovoljno čitaocu, ali samo onome ko je pažljivo čita. Zato je analiza lektire “ Tuga u kamenu “ vrlo specifična. Naime, posebno kada je u pitanju poetika Momčila Nastasijevića nikada ne možete biti sigurni da li ste pravilno shvatili značenje njegovih stihova. Zato je vrlo važno da sami pročitate pesmu, jer će vam naša analiza možda pomoći, a možda i ne u njenom razumevanju.

U naslovu pesme su sadržana dva pojma o kojima se i govori u ovom delu. U pitanju su tuga i kamen. Čitava pesma “ Tuga u kamenu “ je sastavljena iz 9 celina. Neki te celine nazivaju strofama, neki čak i pesmama, jer postoji mišljenje da lektira “ Tuga u kamenu “ zapravo nije pesma, već poema. Svaka od tih kraćih pesama, odnosno celina je obeležena brojevima, a neke imaju 5, neke 7 stihova, a dve su od po 4 stiha. Svaka od njih se sastoji, opet od po dve strofe, a svaka strofa se može smatrati samostalnom poetskom celinom.

Sam naslov pesme zvuči paradoksalno, sa jedne strane, jer kamen nije živo biće, pa prema tome ne može ni osećati tugu. Međutim ,sa druge strane može da se protumači kao trajnost pesnikove tuge, koja je uslovljena trajanjem kamena, odnosno manje – više beskonačna. Takođe, mnogi koji su se bavili analizom i tumačenjem stihova Momčila Anastasijevića, pak smatraju da je pesma “ Tuga u kamenu “ zapravo pesnikova žal za rodnom grudom, odnosno zavičajem.

U osnovi, lektira “ Tuga u kamenu “ predstavlja rastrzanost čoveka, odnosno pesnika između zavičaja i odlaska iz zavičaja u daleki svet. Možda baš zato ne čudi mišljenje da je u pesmi “ Tuga u kamenu “ obrađena dilema koju je sam Momčilo Nastasijević imao: bio je vezan za svoj zavičaj i patrijarhalne vrednosti, a istovremeno je želeo da se okrene modernim, evropskim tokovima.

Pojam kamen, koji se često sreće u Nastasijevićevoj poetici, možda ima sasvim drugačije značenje i možda daš u njegovom razumevanju leži razumevanje značenja njegovih pesama.

Prepričano delo „Tuga u kamenu“ za pismeni sastav

Postavlja se samo pitanje da li je moguće prepričati bilo koju pesmu i, naravno nameće se odgovor da nije. Što ne znači da nećemo pokušati…Ali ipak vam preporučujen da se za pisanje sastava iz srpskog jezika ili pismenog zadatka na temu lektire “ Tuga u kamenu “, Momčila Nastasijevića pripremite tako što ćete i pročitati pesmu u celini.

U prvoj strofi, odnosno celini pesme tuga je neiskaziva, “ ni reč, ni stih, ni zvuk “ ne mogu da je iskažu. Pesnik simbolično spaja anđeosko nebo i ljudsku zemlju dugom, kao simbolom lepote i harmonije.

U drugoj celini pesnik govori o svojim “ mukama “, odnosno o tome kako gde god da krene, vuku ga koreni, odnosno ono što je duboko usađeno u njegovu dušu.

Zatim, u trećoj strofi nastavlja da govori o svom vrtenju u krug i nemogućnosti da pobegne od svojih korena.

U četvrtoj strofi kaže:

“ I nemo iz tvari tugom
objavi se drug. “,

predstavljajući tugu kao nešto je apsolutno, da bi u sledećoj strofi samo produbio značaj tuge o kojoj peva.

I u šestoj strofi pesnik i dalje oseća tugu, te kazuje kako od nje ne može da pobegne, dok u sedmoj, koja je puna kontrasta govori o svojoj želji da ode, napusti zavičaj, ali i nemogućnosti da to uradi.

U pretposlednjoj strofi kazuje da ipak ostaje, iako je imao mogućnost da ode, a pesma se završava ponavljanjem početne strofe, odnosno celine, čime se ukazuje na ponavljanje tuge u pesnikovom životu i stvara se iluzija da se sve vrti u krug, to jest da je sve isto kao i na početku.

Ceo tekst pesme „Tuga u kamenu“

1 – Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2 – I krenem, i rodna kob

sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3 – I krvlju tu pa tu

materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4 – I nemo iz tvari tugom

objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5 – I sekira kad ljuto

zaseče dub;

i jagnjetu vuk, – kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6 – Sloboda robu, – odbegnem daleko,

a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, –
odužiti dug.

7 – Sve zove, –

ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8 – Patniku iz tiha srca

to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9 – Ni reč, ni stih, ni zvuk

tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.