Poreklo pasa
Pritisak okruženja i novog staništa doveli su do toga da se životinja koja je bila vuk pretvori u malog psa, opuštenog sa ljudima i društvenog prema čoveku. Drugim rečima, kada je započet proces pripitomljavanja, ljudsko biće moglo je da gaji pse da bi ih koristilo za razne situacije i poslove. Poznato je da su 4000 godina pre Hrista civilizacije sa Srednjeg Istoka gajile pse držeći se niza normi i pravila. neke teorije kazuju da je jedna vrsta hrta stigla u predeo Avganistana sledeći stae trgovačke puteve izmedju Srednjeg istoka i Kine, i nastanila se tamo zbog dobrih geografskih i klimatskih uslova koji su pogodovali toj vrsti – hrtu.
Avganistanski hrt je toliko napredovao u toj pustinjskoj oblasti zato što su uslovi mirnog i toplog vazduha (što otežava lov) i dobra vidljivost izvanredni da se ta vrsta životinje prilagodi sredini i da lovi, budući da hrt lovi više vidom nego njuhom, a pored toga služi se brzinom da uhvati plen.
Upravo su u toj azijskoj zoni krajem XIX veka britanski vojnici otkrili ovu rasu pasa. Za razliku od njih, psi koji su lovili više mirisom nego vidom bili su beskorisni u pustinjskim predelina, lakše su evoluirali u hladnijim i blažim klimama, gde pogled često nije mogao da prodre kroz gustu vegetaciju.od starogrčke civilizacije do Srednjeg veka, lov sa psima bila je jedna od najrasprostranjenijih tradicija i strasti u Evropi.
Poznato je da su morale da prodju mnoge generacije selektivnog uzgoja pasa od strane ljudi i razne civilizacije da bi se razvila velika raznovrsnost i mnoge rase pasa. Posledica toga je uvećanje lepeze tipova laveža kao i velika morfološka raznolikost kod različitih pasmina.
Još od antičkog doba, ljudsko biće nije odgajalo pse samo zato što su korisni. Zapravo, mnoge patuljaste rase imaju jednako dugu istoriju kao lovački psi i psi čuvari. Mali psi često su bili izuzetno traženi i omiljeni.
U nekim grobnicama egipatske civilizacije pronadjeni su mumificirani ostaci malenih pasa, a u doba Feničana znalo se da je na Malti postojao mali pas duge dlake. Još jedan primer minijaturnih pasa zabeležen je u Kini, gde su 100 godina pre Hrista držali psa zvanog „Pai“, kratke njuške i malih šapa. Zapravo, prvi primer pekinezera koji je stigao u evropu donele su francuske i engleske trupe koje su opljačkale carsku palatu u Pekingu krajem XIX veka, 1860.godine.Prvi domaći psi imali su sledeće karakteristike:
ČUVARI I STRAŽARI: To su bili psi koji obaveštavaju ljude o prisustvu uljeza, bilo drugih životinja ili ljudi.
LOV U GRUPI: Psi su generalno rodjeni lovci koji vole da saradjuju sa drugim psima ili sa ljudima, kako bi gonili, sustigli i ščepali plen.
PSI LEŠINARI: Svi psi hrane se crkotinama kada su gladni. Stoga su se lako prehranjivali, ostacima hrane u ljudskim naseljima.
OTPORNOST I IZDRŽLJIVOST: Okolina ljudskih naseobina često su veoma eksploatisane poljoprivredne i stočarske zone koje uglavnom imaju oskudnu vegetaciju. Medjutim, u trenucima suše i oskudice, pas je uspeo da preživi više nego druge vrste domaćih životinja.
Iako specifičan uzgoj svake rase može datirati od pre mnogo vekova, izvesno je da je takozvani pedigre ili registracija porekla psa počeo da doseže medjunarodne razmere zahvaljujući izložbama pasa i fondaciji The Kennel Club iz Velike Britanije, osnovanoj 1873.godine.
Prvo što je ta institucija uradila bilo je da organizuje istinsku registraciju rasa i ustanovi standarde da na njenim izložbama mogu učestvovati samo psi čija se rasa nalazi na pomenutom spisku. Ova mera je preduzeta da bi se sprečila pometnja koja je postojala na prvim izložbama pasa.