Sveti Sava, Vojislav Ilić

Naslov: Sveti Sava
Autor: Vojislav Ilić
Vrsta: Pesma
Tema: Rastkov dolazak u manastir

O pesniku

Vojislav Ilić je rodjen 1862 god. Potiče iz kuće pesnika Jove Ilića.Bio je  bolešljiv, pa nije imao puno vremena da se školuje, sam je sticao obrazovanje. Stekao je dosta znanja upravo zbog okoline – oca, braće, kuće u kojoj je živeo. Naročito je poznat po svojim opisnim pesmama u kojima slika dva godišnja doba-jesen i zimu. Umro je 1994.god.

ANALIZA PESME SVETI SAVA

Ko je noćni poetilac na kapiji svetogorskog manastira ?

Noćni posetilac je Rastko koji beži sa očevog dvora i stiže u manastir. Pesnik pesmu započinje pitanjem :

„ Ko udara tako pozno u dubini noćnog mira

Na kapiji zatvorenoj svetogorskog manastira?“

Ovim pitanjem pesnik izaziva znatiželju i uzbudjenje čitaoca. Na vratima se pojavljuje tajanstveni gost, i to nepožvan i u gluho doba noći.vrata su zatvorena, ali se njemu žuri da udje kroz njih jer mu se jako žuri. Obraćajući se manastirskim ocima on vapi da mu otvore kapije jednog novog i drugačijeg života. Njegovo telo je klonulo, noge su umorne ali duša traži svetlost.

Kakvu svetlost traži neznanac?

On traži SVETLOST- kao saznanje o Bogu i čoveku. Svetlost kao izvor plemenitosti i dobrote, novog duhovnog života, u kome će duhovno i nebesko biti iznad zemaljskog, materijalnog i prolaznog. To on hoće i zato je iza sebe ostavio bogatstvo slavu i sve što je prolazno. Umesto svega toga, on se opredeljuje za skromnost, samoću, mir, molitve Bogu, dobrotu, istinu jer samo je to svetlost ali ona unutrašnja i duhovna.

Susret nastojnika (starešine) manastira i neznanca

Starešina manastira se pojavljije sa svećom u ruci. Otvara kapiju. Ona je zaškripala i u tom trenutku sova je poletela krešteći u noć. Njeno kreštanje izaziva jezu. Sova koja oličava smrt nagoveštava da je neznanac pokopao prethodni život i opredelio se za novi. Starešina s puno ljubavi prima neznanca ljubeći ga u čelo.

Kako izgleda neznanac?

Još je dete, bos je, ima visoko i bledo čelo, ima gustu kosu, deluje bezazleno, izgleda mudro i uzvišeno.

Prošli su vekovi a to dete još živi

U trećoj strofi nema slike. umesto toga samo misao o tome kako vreme prolazi a to dete što je jedne noći zakucalo na vrata manastira, još živi i u narodu traje. U zadnjem stihu nam pesnik daje odgovor ko je bio neznanac na kapiji manastira. To je Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

TEKST PESME

SVETI SAVA

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira,
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
„Već je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata.
Sedi oci, kaludjeri, otvor’te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
klonulo je moje telo, umorne su moje noge. –
Al’ je krepka volja moja, sto me noćas vama vodi,
da posvetim život rodu, otadzbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
i sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor’te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
i primite carskog sina ko najmladjeg svoga brata…“

Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Bozje ime slavi,
sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
i ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo celo, pomršene guste vlasi,
ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo,
a kroz suze prosaputa: „Primamo te, milo čedo.“

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
vekovi su prohujali i mnogi ce jošte proći.
Al’ to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

Vojislav Ilic 1889.