Hajduk Veljko Petrović – opis lika za pismeni sastav
Ko je bio Veljko Petrović?
Jedan od junaka Prvog srpskog ustanka je bio i čuveni hajduk Veljko Petrović, koji se nakon jednog nemilog događaja odmetnuo u hajduke i ostao upamćen kao veliki borac za oslobođenje Srbije od viševekovnog turskog jarma.
Njegov lik je često pominjan u književnosti, a postoje tvrdnje da se pominje u čak 70 – ak pesama.
Kada je rođen Veljko Petrović?
Ne zna se sa sigurnošću kada je hajduk Veljko Petrović rođen, ali se pretpostavlja da je to bilo oko 1780. godine. Kako se ne zna tačna godina, sasvim logično se ne zna ni tačan datum kada je rođen.
Biografija Hajduk Veljka Petrovića
Iako se ne zna sa sigurnošću kada je rođen hajduk Veljko Petrović, zna se njegovo poreklo. Rođen je u selu Lenovcu, u Timočkom okrugu, koji je u to doba još uvek bio pod turskom vlašću. Veljkov otac, Petar Petrović je bio čuven u Timočkoj krajini po brojnoj stoki koju je posedovao, ali i po siru koji je prodavao, pa su ga seljaci često nazivali Sirenjar. Njegov sin, Veljko je isprva bio čobanin i sluga.
Jedan nemili događaj koji se zbio kada je Veljko imao svega 22 godine je obeležio dalji životni put ovog hrabrog čoveka. Naime, tom prilikom su dva Turčina napala Veljkovu sestru, koju je on uspeo da odbrani vrlo lako, ubivši Turke. Iz tog razloga se Veljko odmetnuo u hajduke i ostao je upamćen po velikoj hrabrosti, ali i prekoj naravi, zbog koje je vrlo često dolazio u sukob i sa saborcima i sa starešinama. Ostalo je čak zabeleženo da je došao u sukob i sa čuvenim voždom Đorđem Petrovićem, Karađorđem.
A koliko je Veljkova narav bila preka govori i činjenica da je ubrzo pobegao i iz čete nekadašnjeg janjičara, Pazvanoglua, kod koga je u Vidinu pronašao utočište nkon što je ubio dva Turčina. Naime i tu je Veljko ubio dvojicu Pazvanogluovih vojnika, pa je bio primoran da pobegne.
Tada prelazi u četu Stanoja Glavaša i postaje hajduk Veljko Petrović. Nedugo zatim, pristupa hajducima vojvode Dušana Vulićevića, u narodu poznatog kao vojvode Đuše. Zapravo, Đuša je tražio “ hrabrog i poverljivog čoveka “ od Stanoja Glavaša i ovaj mu šalje hajduk Veljka.
Hajduk Veljko Petrović se ženio dva puta. Njegova prva žena Marija, kako kažu nije mogla da izdrži Veljkovo hajdukovanje, pa su se razišli. A njegova druga žena, čuvena Čučuk Stana je ostala upamćena u srpskom narodnom predanju kao neverovatna junakinja, koja se rame uz rame borila sa svojim suprugom protiv turske vojske. Postoje i zapisi da je u tim borbama čak četiri puta bila ranjena.
Iz braka sa Marijom hajduk Veljko Petrović je imao sina po imenu Radovan. Koliko je poznato, potomci ovog velikog srpskog junaka danas žive u selu Dubona i ne prezivaju se više Petrović, već Hajdukveljković.
Postoji zapisana biografija hajduk Veljka Petrovića u delu “ Skupljeni istorijski i etnografski spisi „, Vuka Stefanovića Karadžića i to na stranama između 225. i 238.
Kako je izgledao?
Kažu da je hajduk Veljko Petrović bio visok, skladno građen čovek, smeđe kose, duguljastog lica, sa prepoznatljivim brkovima.
Ostalo je upamćeno i da je hajduk Veljko Petrović od malih nogu maštao da postane veliki srpski junak, poput onih koji su opevani u srpskim narodnim pesmama.
Kakav je bio hajduk Veljko Petrović?
Ono što se svugde može pročitati kada se pominje hajduk Veljko Petrović jeste da je imao izuzetno preku narav, zbog koje je vrlo često dolazio u sukob, čak i sa samim starešinama. Međutim, iako nezgodne naravi hajduk Veljko Petrović je bio izuzetno hrabar, neustrašiv i vrlo rado je odlazio u bitke protiv Turaka. Baš zato su ga sve starešine volele i vrlo često se oslanjale upravo na njega, jer je smatran čovekom od poverenja.
Kažu da je od malena voleo da sluša priče o čuvenim srpskim junacima, maštajući da i on jednog dana to postane.
Žene su ga obožavale, a on je ipak bio odan svojoj drugoj ženi, Čučuk Stani.
Prvi srpski ustanak i hajduk Veljko Petrović
Tokom Prvog srpskog ustanka hajduk Veljko Petrović se borio u četi kojom je zapovedao Stanoje Glavaš, a potom u četi pod vođstvom Dušana i Vujice Vulićevića.
Učestvovao je hajduk Veljko Petrović i u borbi za Beograd ( 1806. godine ), da bi samo godinu dana kasnije postao buljubaša. Tada je od Sovjeta dobio dozvolu da digne na ustanak Crnu Reku i Krivi Vir. Učestvovao je i u bici na Varvarinu.
Godine 1811. hajduk Veljko Petrović postaje krajinski vojvoda i biva upućen da brani Negotin i Krajinu.
Kada je umro?
Kod sela Bukovča, nadomak Negotina turska vojska je 1813. godine napala vojsku hajduk Veljka Petrovića, a kako su Turci bili jači, srpska vojska je bila prinuđena da se povuče. Turska vojska koja je brojala oko 16 hiljada vojnika napada Negotin, koji je branilo svega oko 3 hiljade srpskih vojnika. Ostala je upamćena zanimljivost vezana za odbranu Negotina, kada je hajduk Veljko Petrović naredio da se sakupe sva stvari od kalaja i pretoče u puščana zrna, pošto očekivana pomoć nije stigla, a njima je ponestalo municije.
Dugo je hajduk Veljko Petrović sa svojom vojskom uspevao da spreči turske vojnike da prodru u grad, ali negde oko 20 jula 1813. godine dok je obilazio šančeve oko Negotina i bodrio vojnike, Veljka je pogodilo topovsko đule “ po sred pleća „. Ostalo je zabeleženo da je njegovo telo te iste večeri zakopao njegov brat Milutin Petrović, u blizini tadašnje crkve u Negotinu.
Vrlo brzo nakon što je poginuo hajduk Veljko Petrović turska vojska je zauzela Negotin i Krajinu.
Zanimljivosti
Brojne su zanimljivosti vezane za ličnost hajduk Veljka Petrovića. Jedna od zanimljivosti je vezana za ritual koji je hajduk Veljko Petrović sprovodio pred svaku bitku, a i nakon nje. Naime, kada bi uzjahao svog vernog konja, po imenu Kušlja, hajduk Veljko Petrović bi pozvao muziku da mu svira i tako ga isprati u boj. A isto to bi radio i kada se vrati iz bitke, nakon čega se nastavljalo sa proslavljanjem pobede.
Pored ovoga, među zanimljivosti iz života hajduk Veljka Petrovića spada i njegovo upoznavanje sa Čučuk Stanom, koju je gledao sa podzrenjem kada je prvi put ušla u njegovu kuću.
Naravno, ne treba zaboraviti ni čuvenu izreku, po kojoj je, između ostalog ostao upamćen hajduk Veljko Petrović: “ Glavu dajem, Krajinu ne dajem! „