Pisma iz Italije, Ljubomir Nenadović

Autor: Ljubomir Nenadović
Književni rod: epika
Književna vrsta: putopis

Tema dela

Kada je u pitanju lektira “ Pisma iz Italije „, čiji je autor Ljubomir Nenadović već iz naslova se jasno može zaključiti koja je tema dela. Uzevši u obzir da je književna vrsta ovog dela putopis, sasvim je jasno da je tema dela: utisci sa piščevog putovanja po Italiji.

Analiza i interpretacija lektire „Pisma iz Italije“

Analiza i interpretacija dela “ Pisma iz Italije “ svakako moraju početi sa par reči o samom autoru. Naime, Ljubomir Nenadović je pored književnog rada kojim se bavio čitavog života, ostao upamćen i po tome što je bio ministar prosvete ( 1860. godine ), te predsednik “ Društva srpske slovesnosti „, ali i jedan od prvih Srba koji su se školovali van granica Srbije. Takođe, Ljubomir Nenadović je bio među 16 redovnih članova “ Srpske kraljevske akademije „, koje je 1887. godine imenovao tadašnji kralj Srbije, Milan Obrenović.

Taj i takav Ljubomir Nenadović je često napuštao rodno Valjevo, putujući po svetu. A svoje utiske sa tih putovanja je zabeležio u ukupno pet knjiga putopisa i to: “ Pisma iz Švajcarske „, “ Pisma iz Italije „, “ Prva pisma iz Nemačke „, “ Druga pisma iz Nemačke “ i “ Pisma o Crnogorcima „.

Lektira “ Pisma iz Italije “ se izdvaja među ostalim putopisima koje je sastavio Ljubomir Nenadović po tome što je veći deo teksta posvećen jednom od srpskih velikana, crnogorskom vladiki Radu, to jest Petru Drugom Petroviću Njegošu. Ali, opis Njegoša ćemo dati u nastavku teksta, nakon što naša analiza i interpretacija dela bude privedena kraju.

Ono što se smatra jednom od osnovnih karakteristika putopisa, a to je da autor iskazuje svoje mišljenje i svoje viđenje o predelima, ljudima i događajima koje ima prilike da vidi i upoznaje, sadržana je i u ovom putopisu. U putopisu “ Pisma iz Italije “ prisutna je ideja slobode pojedinca, ali i naroda, sa neretkim ismevanjem ili satiričnim komentarima upućenim svima onima koji sprečavaju slobodu ljudi, bez obzira da li su to obični ljudi ili carevi, kraljevi i vladari uopšte.

Jezik kojim piše Ljubomir Nenadović je lako razumljiv, a u svakoj reči se oseća piščeva iskrenost i otvorenost njegovog duha, pa ne čudi zašto većina čitalaca ima osećaj kao da se Ljubomir Nenadović obraća baš njima.

Iako sam naslov dela “ Pisma iz Italije “ asocira naravno na Italiju, ipak je ova zemlja i utisci koje je iz nje poneo Ljubomir Nenadović u drugom planu i to od trenutka kada je upoznao vladiku Petra Drugog Petrovića Njegoša.

Iako lektira “ Pisma iz Italije “ svakako neguje izuzetno pozitivan piščev stav prema Srbima i Crnogorcima, istovremeno se oseća doza negativnosti koja je uperena prema narodu Engleske. Ta negativnost ide dotle da Ljubomir Nenadović pominje i čuvenog engleskog pisca Šekspira za koga se vezuje čuvena tvrdnja da bi Englez prodao i svoju zemlju samo da bi video tuđu. Analiza i interpretacija ovih Šekspirovih reči, a aluzije koju je pisac imao na umu jasno suprotstavlja srpski, odnosno crnogorski patriotizam hladnokrvnosti Engleza, koji kako veli Ljubomir Nenadović“ “ Samo Englez za Engleza ne mari. “ On dalje objašnjava da jedino Englezi ne razgovaraju ni sa kim, pa čak ni sa svojim sunarodnicima, smatrajući ih čudnim i hladnokrvnim. Na taj način je još više došla do izražaja lepota patrijarhalnog srpskog, odnosno crnogorskog morala.

Lektira “ Pisma iz Italije “ nudi piščeva zapažanja i o pripadnicima drugih naroda, a možda je najupečatljiviji je opis Francuza, koji vole zabavu u svakom smislu reči. Ljubomir Nenadović prikazuje i Italijane kao ljude koji potkradaju putnike, a za vladare ove zemlje veli da im je jedino važno da nastave da vladaju i da uopšte ne brinu o svom narodu.

Lektira “ Pisma iz Italije “ je sačinjena od pisama koje je Ljubomir Nenadović uputio neimenovanom prijatelju, želeći da mu realno dočara sve što je doživeo.

Glavni junak dela

Možda čudno zvuči da u jednom putopisu postoji glavni junak, ali upravo po tome je lektira “ Pisma iz Italije “ specifična. Naime nakon 1850. godine crnogorski vladika Njegoš je oboleo, pa je potražio leka za svoju bolest u Italiji. Tamo je u to doba boravio i srpski putopisac, Ljubomir Nenadović. Od trenutka kada je upoznao Njegoša, Ljubomir Nenadović svu svoju pažnju usmerava na ovog neverovatnog čoveka, duhovnog i svetovnog vođu Crne Gore.

Ljubomir Nenadović je crnogorskog vladiku upoznao u Napulju, marta meseca 1851. godine i zatekao ga je u prilično lošem zdravstvenom stanju. Kako je bio oduševljen Njegošem, Nenadović odlučuje da ostane sa njim u Napulju. Sve to mu je dalo priliku da o Njegošu zabeleži neverovatne redove, jer je bio prisutan i kada Njegoš dobija vesti o namerama Omer paše Latasa. Glavni junak putopisa “ Pisma iz Italije “ tada pokazuje istinsku ljutnju i proklinje Omer pašu Latasa rečima: “ da mu srpsko zrno srce raznese kao i ostalim poturčenim pašama „, a uz to im je još poželeo da se na Strašnom sudu sretnu sa čuvenim srpskim junakom Milošem Obilićem, koga je Njegoš naročito cenio i vrlo rado slušao epske narodne pesme koje su pevale o hrabrosti Miloša Obilića.

O Njegošu su napisana mnoga dela, ali lektira “ Pisma iz Italije “ zauzima najznačajnije mesto među njima, jer je Njegoš prikazan u drugačijim, prisnijim životnim okolnostima. A Ljubomir Nenadović ne krije svoju zadivljenost Njegoševim patriotizmom i rodoljubljem, te njegovom ličnošću, smatrajući ga izuzetnim čovekom.

Svakako je čuvena scena iz ovog dela kada su Njegoš i Ljubomir Nenadović posetili katedralu Svetog Petra u Rimu, a u kojoj se čuvaju lanci kojima je Sveti Petar bio vezan dok je bio u tamnici u Jerusalimu. Običaj je da kaluđeri prinose posetiocima te lance, kako bi ih ovi celivali. Međutim, kako beleži Ljubomir Nenadović kada je kaluđer došao do Njegoša i prineo mu lance da ih celiva, on je ponosno uzviknuo: “ Crnogorci ne ljube lance !“, pokazujući tim rečima da je njegov narod slobodan i da nema nameru da sagne glavu ni pred kim i ni pred čim.

Opis Njegoša

O Njegošu smo mogli svašta do sada da pročitamo, a ponajviše o njegovom književnom radu, te pravednom vladanju. Međutim, ono što je dato u lektiri “ Pisma iz Italije “ je potpuno drugačiji prikaz ličnosti ovog velikog čoveka. Iako na izmaku snage zbog narušenog zdravlja, o Njegošu se ne može pročitati niti jedna loša reč. Ljubomir Nenadović je oduševljen ličnošću crnogorskog vladike, pesnika, junaka, ali nadasve dobrog i poštenog čoveka, jakog karaktera.

Lektira “ Pisma iz Italije “ prikazuje Njegoša kao duhovitog čoveka, osećajnog, okrenutog pravdi i poštenju, kao čoveka koji voli svoju zemlju i svoj narod.

Posebno je zanimljivo kada Ljubomir Nenadović piše o Njegošu i njegovom odnosu prema srpstvu kada ga jednom prilikom posećuje neki Dimitrije rodom iz Srbije:

“ Florencu, maja 1851.

„…Vladika ovde nikome nije išao, ali su njega mnogi pohodili. Austrijski poslanik, baron Cigel, nuđaše da poseti vladaoca, velikog hercega, koji nedaleko odavde u svome letnjem dvoru sedi. Vladika se izvinio svojim slabim zdravljem, ali se ne mogaše uzdržati da tom prilikom ne rekne: “ Ja putujem po Italiji samo radi mrtvih“, što znači: mene zanimaju dela onih što su pomrli, a ovi živi nisu ništa učinili…Dolazilo je nekoliko viših austrijskih oficira, Srba i Hrvata, koji su se ovde desili. Takođe nekoliko ruskih knezova i bogataša…To su bile sve učtivosti ili radoznalosti: same etikete ispunile su trajanje ovih poseta. Svaka reč bila je izmerena. Dolazak, odlazak, sedanje, ustajanje i svako pokretanje glave i ruku bilo je po nekim usvojenim opštim pravilima.

– Drukčije nas je pohodio neki Dimitrije, stari strazmešter, Srbin iz Vojvodine. On, pošto se najpre raspitao da ne spava gospodar, da ne ruča, je li sam, da nije u kakvom poslu, prijavi se i uđe k Vladici s recima:“ Čuh „, veli “ gospodaru, da si ovde; i dođoh čisto iz srpske želje da vidim i da poljubim ruku tako slavnoga gospodara od slavne Crne Gore. To nam je sve što imamo! “ I suze obliše njegovo junačko, ozbiljno lice. Vladiku su vrlo dirnule te reci i te suze. Dade mu ruku da poljubi, što inače nikom ne daje, pa mu potresenim i neveselim glasom reče: “ Jadni moj narode! Rasijao si se po najmu u tuđina; služiš Tuku i Mandžuku, a na tvom ognjištu vatra se gasi. “

– “ Oprosti mi gospodaru „, reče on brišući suze, “ ja sam se vrlo rastužio: osam godina nisam bio kod svoje kuće.“

– “ Nemamo je niđe „, odgovori Vladika, “ izgorjela je na Kosovu. „“

Glavni likovi u delu “ Pisma iz Italije “ su svakako Njegoš i putopisac lično, koji doduše ima ulogu posmatrača, koji samo prenosi svoje viđenje o glavnom junaku i situacijama koje su doživljavali.

Ljubomir Nenadović sa puno ljubavi i poštovanja piše o Njegošu. Veli da je bio čovek čiste duše, britkog jezika, bistrog uma, koji je nadasve voleo svoj narod i zemlju kojoj je bio vođa.

Prepričano delo „Pisma iz Italije“

Prvobitan naziv dela “ Pisma iz Italije “ bio je “ Vladika crnogorski u Italiji „, čime je jasno stavljeno do znanja šta je trebalo da bude tema dela. Kasnije je lektira dobila sadašnji naziv. Od trenutka kada upoznaje velikog crnogorskog vladara i pesnika Ljubomir Nenadović piše ponajviše o njemu i događajima koji su se zaista zbili dok je boravio sa Njegošem u Italiji.

Njegoša je upoznao u Napulju i od tada su bili nerazdvojni. Sa puno razumevanja i poštovanja Ljubomir Nenadović govori o Njegošu. Za sastav iz srpskog jezika se kao tema vrlo često uzima Njegoš kao centralna ličnost kada se obrađuje lektira “ Pisma iz Italije „, čiji je autor Ljubomir Nenadović. Zato je važno da obratite pažnju na ono što je on rekao o Njegošu. Jedan od najčešćih tema je “ Crnogorci ne ljube lance „, kako bi vaš nastavnik uvideo da li ste i kako razumeli ovo delo. A u toj krilatici je sadržan sav prkos i rodoljublje velikog vladike i čitavog naroda srpskog.

Njegoš je bio veliki rodoljub, pesnik, patriota, pun poštovanja prema istoriji svog naroda i to je ono što je srž dela “ Pisma iz Italije „.

Međutim, lektira “ Pisma iz Italije „, ne daje samo prikaz velikog Njegoša, već i opise same Italije, te njenog naroda. A Ljubomir Nenadović daje prikaz i pripadnika ostalih naroda na koje nailaze u raznim situacijama i na različitim mestima. Njegov jezik je razumljiv, a priča pitka i zabavna. On ne obraća mnogo pažnje na umetnički izraz, već piše otvoreno i jasno, pa svako ko čita “ Pisma iz Italije “ oseća taj lični, srdačni ton srpskog putopisca. Dok čitate ovo delo gotovo da imate osećaj da ste i vi učesnik u svakoj sceni, toliko je živo njegovo pripovedanje.