Momo Kapor – citati, mudre misli i izreke

Momo Kapor – kratka biografija

Momčilo Momo Kapor rođen je u Sarajevu 8.aprila 1937. Bio je veoma mali kada je počeo Drugi svetski rat i kada su mu odveli oca u zarobljeništvo. Tokom bombardovanja Sarajeva ostatak porodice je izginuo, jedino je mali Momo izašao iz ruševina, pošto ga je majka zaštitila svojim telom i tako spasila.

Rat proveo kod rođaka ( neki izvori tvrde i da ga je usvoio jedan Rus), a po oslobođenju otac se vraća iz zarobljeništva i odvodi ga u Beograd. Momčilo je tamo završio školu, a potom i studije slikarstva, sa visokim ocenama. 1964. se oženio i dobio dve ćerke, Anu i Jelenu. Porodica je bila nejgov veliki oslonac i podrška u životu.

Početkom sedamdesetih postaje popularan i kao pisac. Njegova poznatija dela su: Beleške jedne Ane, Foliranti, Ada, Zoe, Provincijalac, Una, Od sedam do tri… Radio je i na filmu, scenarista je kultnog filma ,,Valter brani Sarajevo“. Prevođen je na više jezika, družio se sa drugim poznatim piscima među kojima je i Dobrica Ćosić.

Preminuo je 3. maja 2010. godine, a sahranjen u Aleji velikana. Dobitnik je mnogih priznanja, ustanovljena je i književna nagrada Momo Kapor, a osnovani su i zadužbina i fond Momo Kapor, kao i festival koji nosi njegovo ime.

Momo Kapor jedan je od pisaca koji se i rado citiraju.

Ljubavni citati

• Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.
• Možda sam lud, jer davno sam shvatio da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta.
• Kada smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se smanjuju.
• A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu daš jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je.
• Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom snagom svoje privrženosti.
• Postoji li večna ljubav? – Nisam večan pa ne znam.
• Izaberi momka koji će te odvesti kući da te upozna sa svojim roditeljima, a ne sa svojom spavaćom sobom.

Citati o prijateljstvu

• Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.
• Ima tu i neraščišćenih računa, prijateljstva koja su se kidala zabunom, nekih dana i događaja kojih ne želim da se sećam, pogrešno protumačenih postupaka i gestova; te ribe puštam da prođu kroz rupe moje iskidane mreže, a zadržavam samo neka draga lica, neke godine, neko vreme.
• Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni, poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
• Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.

Citati o ženama

• Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast, duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodni sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda.
• Zanimljivo je da ljubavna pisma čuvaju najčešće i najduže žene kojima život nije ispunio ono što su očekivale. Pisma izmešana sa fotografijama, na kojima su sve starije i sve neutešnije (fotografisani kaleidoskop poraza), poslednji su dokaz da su nekada bile voljene i tražene, da su ih vredni ljudi preklinjali za malo milostinje u obliku ljubavi.
• Volim te,devojčice,vrtirepu jedan,zunzaro,folirantkinjo jedna,dok ideš u svojoj jedinoj džipsi suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj i ližeš sladoled od čokolade,vanile i citrona mešano,pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati,koje ti niko nikada neće kupiti,budalo jedna blesava,a ne znaš kuda ćeš,nego bazaš,onako bez veze,za svoj groš,još neuhvaćena,još ničija…

Citati o Beogradu

• Za razliku od Beograda koji nema para, Ženeva nema dušu. Ne znam šta je gore.
• Živeti u Beogradu znači gledati sa filozofskim mirom kako preko noći obogaćene, bivše pevačice iz drumskih krčmi, kupuju senjačke vile propalih aristokratskih porodica.
• Ako išta pogodi Beograd, pogodiće ga to što više neće moći da priča sa svetom! U ovom gradu, naime, gotovo da nema porodice koja nema nekog od bližnjih u inostranstvu. I ne postoji grad na planeti gde se više priča preko telefona! Naravno, više zovemo mi, nego naši nas! Naši u belom svetu su se već navikli da štede novac, impulse i osećanja. Prezaduženi preko guše, s neplaćenim kirijama i telefonskim računima, kada nas uhvati sentimentalno raspoloženje zovemo koga stignemo u Americi, Australiji ili Francuskoj.
• Volim na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalnijem gradu mislim da bih skapao od dosade. Najpoznatiji eksperti dobijaju nervne slomove od očajanja što srljamo u propast, a Beograđanima, uglavnom, ništa! Svi žive. Neverovatno! Sada mi tek postaje jasno kako smo izdržali i nadživeli i Tračane i Kelte, Grke, Rimljane, Hune i Avare, Turke, Mađare, Austrijance, Italijane, Nemce… da ne nabrajam dalje; istorija mi nije jača strana

Citati o razumevanju i životu

• Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: ,,Zašto se ovaj smeje?“
• Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.
• Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.
• Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima.
• Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.
• Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.
• Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.
• Pravo je čudo kako čovek u tuđini odjedanput počne da shvata vrednost nekih stvari i reči, na koje kod kuće nije ni obraćao pažnju.
• Ne volim tipove koji su neljubazni i nadmeni samo prema kelnerima, jer prema svima višim od sebe moraju da budu preljubazni.
• Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo!
• Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili koliko su slabi.
• Roditelji nas ne razumeju, devojke u koje smo zaljubljeni ne uzvraćaju nam ljubav, prijatelji nas izdaju, čini nam se da smo najnesrećnija i najružnija bića na svetu; pružamo ruku prema polici sa knjigama i, gle! – već iz prvog poglavlja počinje da nam govori neki davno umrli brat, neko tako sličan nama, sličniji od bilo koga u porodici i razredu: „Ne daj se, mali! Svi ljudi na zemlji prolazili su kroz iste stvari, drži se, mi smo s tobom!“ Knjige nas tako uče najvažnijoj lekciji: kako da ih jednoga dana odbacimo i zakoračimo u život!

• Nova godina je za amatere, za one koji nikada ne ostaju posle ponoći u kafanama
• Nije istina da čovek uvek nosi sa sobom i svoje probleme, ma kuda krenuo. To su, kao utehu, izmislili oni koji retko izlaze iz soba.
• Ja verujem da svaka priča pronađe onoga kome je namenjena; poput poruke upućene iz dalekih vremena.
• Svi znaju bolje od vas šta je za vas bolje.
• Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.
• Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje, nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.
• Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.
• Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.