Vanbračne zajednice: imam li pravo na nasledstvo?

Broj sklopljenih brakova se iz godine u godinu sve više smanjuje, a prema statistici se svaki četvrti brak završi razvodom. Verovatno postoji uzročno-posledična veza između ove dve činjenice, te se ljudi sve ređe opredeljuju za brak jer razvod vide kao više nego izvestan epilog. Daleko je lakše živeti u vanbračnoj zajednici i razići se kada vreme za to dođe, bez petljanja sudova i advokata.

Međutim, razvod ne mora biti komplikovan ni isrcpljujući, a ako se rešava sporazumnim putem, nije neophodno u celu priču uključivati i sud. Ipak, vanbračne zajednice postaju sve popularnije i na našim prostorima, jer zajednički život tada nije ograničen pravnim obavezama. Sa druge strane, iz obaveza uglavnom proističu i prava. Imaju li partneri u vanbračnim zajednicima ista prava kao supružnici u braku?

Prava u vanbračnoj zajednici

Po Porodičnom zakonu Republike Srbije koji je donet 2005. godine, prava i obaveze supružnika u braku, u pogledu zajedničke dece i posebne i zajedničke imovine, su izjednačena s pravima vanbračnih partnera.

Država sve vreme na umu ima i sprečavanje zloupotrebe institucije formalnog braka radi sticanja prava. Primenjuju se određena ograničenja u pogledu stečenih prava, kao što je npr. slučaj s pravom iz penzijskog osiguranja.

Na osnovu člana 28a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, propisano je da ako je umrli osiguranik ili umrli korisnik starosne, prevremene ili invalidske penzije u trenutku sklapanja braka navršio 65 godina života i barem 15 godina staža osiguranja, bračni drug može steći pravo na porodičnu penziju, pod uslovom da imaju zajedničko dete ili je brak trajao najmanje 2 godine. Dakle, država u ovom slučaju pokušava da spreči zloupotrebu institucije braka kada se radi o pravu iz penzijskog osiguranja.

Pitanje nasleđivanja u vanbračnim zajednicama

U očima zakona, najveća razlika između bračnih i vanbračnih zajednica jeste pitanje nasleđivanja. Vanbračni partner ne nasleđuje svog partnera i po tome se razlikuje od bračnog. Pravo nasleđivanja pre svega se tiče nasleđivanja nepokretne imovine, štednje, akcija u privrednim društvima i slično.

Vanbračni partner, u slučaju smrti partnera, neće biti pozvan na nasleđe u vidu zakonskog naslednika, sem ako se njegov preminuli partner nije za života izjasnio drugačije u svom testamentu. Ako postoje zakonski naslednici, testament ima pravno dejstvo na svu imovinu kojom se ne narušava nužni nasledni deo.

Tada se pokreće pitanje sklapanja bračnog ugovora, kojim se mogu rešiti pitanja posebne i zajedničke imovine, ali i razna pitanja vezana za nasledstvo. Bračnim ugovorom (koji je moguće definisati pre ili nakon sklapanja braka) se može regulisati isključenje režima sticanja zajedničke imovine. Međutim, ovim ugovorom nije moguće rešiti pitanje nasleđivanja. Vanbračni partner ni sklapanjem bračnog ugovora ne stiče nasledno pravo na ostavinsku masu koja ostaje iza preminulog.

U obzir se mora uzeti i tradicionalna sredina u kojoj živimo. Rađanje naslednika i prenos imovine s kolena na koleno je duboko ukorenjena stavka u našem društvu. Primera radi, ako snaja u braku bez dece nasledi imovinu svog pokojnog muža koja se generacijama nasleđivala, zatim se ponovo uda i svu imovinu nasledi njen tadašnji supružnik, stvorila se atmosfera koja je u srpskom društvu katalizator za imovinskopravne parnice koje mogu trajati i po desetak ili dvadesetak godina.

Činjenica da bračni ugovor koji Porodični zakon naše zemlje prepoznaje od 2005. godine i dalje nije zaživeo, te se godišnje u glavnom gradu sklopi samo 10tak takvih ugovora, pokazatelj je da i dalje želimo da se oslanjamo na opšte zakonske regulative kada je nasleđivanje u braku u pitanju.

Sve veći broj vanbračnih zajednica u našoj zemlji, svakako je realnost. S tim u vezi bi se, pre donošenja odluke da li vezu ozvaničiti pred matičarem ili jednostavno započeti zajednički život bez petljanja zakona, trebalo potražiti pravni savet i konsultacije – pa će vam biti potreban dobar advokat. Ukoliko je veza između dvoje ljudi prepuna ljubavi i poverenja, taj odnos ne mora da se ojača zakonskim regulativama. S druge strane, ako u vezi nema ljubavi, zakon taj odnos ne može učiniti jačim i stabilnijim.

Međutim, zakon je tu upravo da reguliše procese prema unapred utvrđenim propisima i bez mešanja emocija. Na vama je da osigurate da će vašoj voljenoj osobi zaista pripasti sva imovina koja bi po logici zaista njoj i trebalo da pripadne, ali ona u očima zakona i dalje nema neophodna prava. Baš iz tog razloga bi na vreme trebalo izvagati sve opcije, utvrditi da li će sklapanje braka regulisati i brojna druga pitanja, odnosno da li će i život u vanbračnoj zajednici na kraju doneti razrešenje koje oboje priželjkujete.