Likovi u delu Gorski vijenac

0

Gorski vijenac je najpoznatije delo Petra Petrovića Njegoša. Nastalo je na Cetinju 1846.godine u vreme najvećih kriza sa kojima se suočavao mladi vladar Crne Gore. Tema dela je istraga poturica.

LIKOVI

Vladika Danilo

Sa vladikom Danilom, otvara se se Gorski vijenac, a to je znak da će on biti subjekat ili pojedinac u kome će se najviše prelamati ono što obeležava jedan kolektiv u najsudbonosnijim trenucima njegove borbe za opstanak. On je mlad a u najtežim trenuima našao se sam , isturen ispred jednog naroda , bez pomoći i bilo kakve zaštite. Ali , on je vladar koji sve zna, promišljen je i ne gubi prisebnost ni u jednoj situaciji. Da je čovek velike osećajnosti i da intezivno doživljava svet oko sebe vidimo kada tone u očaj, sam šeta poljem, niti jede niti spava, samo ćuti. Suočen sa početkom istrage i teškim krvoprolićem, zaplakao je jer je taj sudar vera i krvoproliće doživeo kao najveću tragediju. On je humanista i prezire silu i svaki vid tiranije pa odgovara veziru:

Divlju pamet a ćud otrovanu,

divlji vepar ima, a ne čovjek.

Kome zakon leži u topuzu,

tragovi mu smrde nečovještvom.

Likovi u delu Gorski vijenac

On ne teži da uništi sve što je neprijateljsko. On je za akciju, ali samo dotle dok se neprijatel ne shvati da svako ima pravo na svoju slobodu. On je slobodarskog duha i sloboda je za njega najveći ideal jer ko sačuva slobodu sačuvao je svoj identitet(poreklo, običaje, jezik, istoriju),svoje dostojanstvo, obraz, veru, pa zato kaže: „udri za krst, za obraz junački.“

Iz prvog monologa na početku dela vidimo da je dobar poznavalac kada je u pitanju Turska i njena moć, a isto tako i veliki mislilac i mudrac. Svoju poziciju u odnosu na druge izražava stihovima:

Ko na brdo,ak i malo stoji,

Više vidi no onaj pod brdom-

Ja poviše nešto od vas vidim,

To je sreća dala al nesreća.

Njegovu mislilačku i intelektualnu nadmoć vidimo u pismu koje upućuje veziru.

Za vladiku se može reći da je bliži srpskom junaku nego crkvenom poglavaru. Za njega smisao trajanja nije u molitvama i tamjanu, već u podvigu, u „užasnoj pesmi“koja se prenosi na oltar, a oltar je „kamen krvavi“ odnosno Crna Gora.

Vuk Mićunović

Vuk Mićunović je u odnosu na vladiku mnogo odlučniji. On ne zna za dileme i kolebanja. Uvek je blizu vladike i na sve motri i sluša. Kada svi spavaju i kada je Danilo sam sa svojim mislima, vuk pritajen sluša njegove reči i odmah reaguje.on je tu da vrati veru pokolebanome i da ukaže da je borba jedini izlaz.i kada je najteže on ima nade u spasenje. Vladici ukazuje na pet stotina momaka koji imaju veštinu i želju da se bore. Njegov stav je

„ bez muke se pjesna ne ispoja,

Bez muke se sablja ne sakova.“

To znači da nema muke, ne bi bilo junaka, a da nema junaka ne bi bilo ni pesme koja slavi junaštvo; da nije muke ne bi bilo ni potrebe da se kuje sablja.Po njemu je „ junaštvo car zla svakojega“ što znači da zlo samo pred junaštvom povlači. A pošto poturice i Turci oličavaju to zlo treba im pokazati prkos i rešenost na borbu do kraja.zato on vezirovom izaslaniku , uz vladikino pismo daje fišek kao znak rešenosti crnogorskog naroda na borbu.na primedbu Ridzal Osmana da je taj postupak hajdučki i nedostojan vezira, on mu odgovara da je vezir najgori hajduk jer je  „ hajduk roblja saveznoga“ da „prži zemlje i narode“, a da je on , Vuk Mićunović samo hajduk koji goni te hajduke pa je on čestit i pošten a njegova borba uzvišena i ima viteški smisao.

Vuk Mandušić

Vuk Mandušić se u delu javlja na dva mesta: u noći kada glasno i nesvesno kazuje sadržaj onoga što na javi duboko u sebi taji, i na kraju dela , kada ga možemo sagledati u epskoj veličini koja u nama traje i kada je delo pročitano. Njegov lik je mnogo složeniji od lika Vuka Mićunovića. On je junak koji dolazi sa bojišta ostavljajući iza sebe krvav trag. U toj svojoj ratničkoj pojavi deluje vrlo impresivno:

„ crni mu brci pali na izlomljene toke,

dzeferdar prebjen nosi u ruke

i sjeda kod ognja sav krvav“.

Mrk je u licu ali plače za slomljenim dzeferdarom kao da je izgubio najboljeg prijatelja zato što tom puškom on brani dostojanstvo i čast, štiti porodicu i time obavlja svoju dužnost. Puška mu pomaže da očuva veru. Ona je njegov prijatelj koji ga neće izdati. Vladika iznosi dzeferdar i daje mu ga.

„zdravo tvoja glava na ramena,

ti ćeš pušku drugu nabaviti,

a u ruke Mandušića Vuka

biće svaka puška ubojita.“

Ovi stihovi nam govore da boj ne bije samo svetlo oružje , već srce u junaka, kao i to da borba još nije gotova.

Ali pored ovog junaka Mandušića, postoji i jedan drugi u njemu. To je Vuk sav od snova, čežnji i tananih osećanja. To je jedna lirska duša koja u sebi nosi najveću tajnu svoje intime, što je na prvi pogled u suprotnosti sa njegovom junačkom prirodom. Njegova najveća tajna je zaljubljenost u mladu snahu bana Milonjića kome je devet puta kumovao. Ona u njemu budi takva osećanja da mu se svet zavrti oko glave kad se nasmeje. Ona mu je lepša od vile. Kada je u zoru ugleda , raspletene kose kako pored vatre nariče za mrtvim deverom, on zavidi Andriji koji je poginuo jer ga oplakuju njene oči.

Iguman Stefan

Iguman Stefan sebe najavljuje kao slepog osamdesetogodišnjaka. Izgubivši vid on je počeo da se koncentriše na ono što je duhovno, na misao. Kod njega se javlja „ duhovni vid“ koji mu pomaže da vidi i ono što je nevidljivo. Tako dolazi do saznanja da je priroda stvorena na principu napadanja i odbrane: klas žita se brani osjem, cvet ruže trnjem, neka bića zubima, neka rogovima… tako je čoveku Bog podario ruke da bude branilac žena i dece , a narod da bude branilac crkve i plemena. U razgovoru sa Vladikom Danilom na Badnje veče, pored ognja i badnjaka,o grubosti sveta kaže:

„Svijet je ovaj tiran tiraninu,

a kamoli duši blagorodnoj.“

Ovim on hoće reći da je svet težak i nepodnošljiv i za onog ko je bezobziran i surov, a kamoli za neko mirno, nežno i osećajno biće. Svet, po njemu, opstaje zahvaljujući borbi, koja nije samo zemaljska već i kosmička: ratuje more sa kopnom, duša sa telom, noć sa danom, čovek sa čovekom, narod sa narodom… Utakvom svetu ne može biti zadovoljstva, sreće, mira pa je čovek nesrećno i ukleto biće čijim patnjama i stradanjima nema kraja. Smisao čovekove borbe je da opstane u tom svetu, ali na način koji ne poništava ljudsko u njemu.

Narod-kolektivni junak

Kolektivni junak u Gorskom vijencu je crnogorski narod. Njega obeležavaju velike moralne i fizičke snage, a u prvom redu čojstvo i junaštvo. Junaštvo je način odbrane i opstanka. Junaštvo znači ne pokoriti se, čuvati dostojanstvo i čast. Sa junaštvom se potvrdjuje ponos i slava, ali to mora biti praćeno čovečnošću. Čojstvo krasi Crnogorce, ali ne i Turke. Crnogorski kolektiv ima slobodarski duh i zgražava se nad kukavičlukom. Crnogorci ne podnose laž i licemerje. Oni su patrijarhalni i sujeverni. Uvek su iskreni i ispunjeni verom u život. Oni su žestoke naravi ali plahe krvi a u njima je opšte iznad ličnog.



Share.

Leave A Reply