Kako se nekada slavio Božić
Srpski narodni običaji za pravoslavni Božić
Najradosniji hrišćanski praznik, rođenje Gospoda Isusa Hrista dolazi posle Tucindana i Badnjeg dana. Prema Julijanskom kalendaru, proslavlja se 07. januara.
Običaj proslavljanja Božića na tradicionalan način, odnosno onako kako su slavili naši preci se očuvao širom srpskih sela, a i u gradovima se obeležava ova praznik, uz manje ili veće modifikacije.
Nakon posne večere za Badnji dan, koji predstavlja završetak Velikog Božićnog posta, ukućani odlaze u crkvu na ponoćnu liturgiju, tzv. ponoćku, kako bi dočekali Božić. U gradovima se pre liturgije, organizuje tradicionalno paljenje badnjaka u blitzini crkve.
Kićenje božićnog drvceta sve do sredine 19. veka nije bio naročito rasprostranjen običaj. Tada se pod uticajem nemačke narodne tradicije raširio po čitavom svetu i od tada ulazi u modu kićenje jelke. Stari narodni običaj je, zapravo bilo kićenje Badnjaka cvećem, suvim šljivama, jabukama i raznim poslatsticama, kao i ukrasima napravljenim uglavnom od papira. Ispod badnjaka ili božićnog drvceta su, obično u bogatijim kućama i crkvama postavljane jasle od drveta, koje su simbolisale Isusove jasle. Međuti, ovaj običaj je uglavnom bio rasprostranjen u rimokatoličkoj crkvi.
U srpskoj tradiciji, za Božić se mesi tradicionalna Božićna česnica, koja se u zavisnosti od kraja priprema na različit način. Neko mesi običan hleb, neko proju, a Prečani prave slatku pitu sa korama i orasima. Važno je da domaćica u čecnicu ubaci novčić, po zrno kukuruza i žita i bosiljak. Zanimljiva je etimologija reči česnica. Naime, ona je nastala od reči „čest“, u značenju „deo“, jer česnicu lome ukućani na onoliko delova koliko ih ima. Simbolika česnice je vezana za Isusa Hrista, jer ona kaže u „Bibliji“: „Ja sam hleb života.“
Na Božić se stariji ukućani koji su postili Veliki Božićni post pričešćuju u crkvi. Zatim odlaze kući, gde ih čeka pripremljena bogata trpeza.
U nekim krajevima je običaj da se posle ručka odlazi na čestitanje rodbini i prijateljima, dok se u nekima veruje da se za Božić ne ide od kuće.
Izuzetno važna ličnost u svakom domu na dan Božića je polaženik ili položajnik. To je obično prva muška osoba koja uđe u kuču na dan Božića. Nekada se nije znalo ko će to biti, a danas se uglavnom za polaženika bira rođak ili prijatelj ili, pak muško dete iz kuće.
U nekim krajevima domaćice uoči Badnje večeri, kada pripremaju tradicionalne hlebove za ukućane, pripremaju i kolač za polaženika, koji ukrašavaju crvenim koncem i poklonima.
Važno je da se polaženiku sve ugodi tog dana, jer se verovalo da će dom imati lošu godinu ukoliko se polaženik naljuti na nekoga.
Za Božić se vežu i različita verovanja. Recimo, u nekim krajevima se veruje da na taj dan treba započeti neki posao. Recimo đaci bi trebalo da makar otvore knjigu i pročitaju malo toga dana, kako bi što bolje učili. Uopšte uzevši, veruje se da ćete ono što radite 07. januara raditi tokom cele godine. Zato ljudi tada izbegavaju da spavaju, „kako ne bi prespavali celu godinu“, ili da se raspravljaju i zameraju bilo kome.
Kuća se ne čisti prvog i drugog dana Božića, jer se veruje da donosi lošu sreću porodici. U gradskim sredinama, tog dana se i izbacuje Badnjak i kači se na neko bogato drvo.
Ono što je Deda Mraz u rimokatoličkoj crkvi, kod pravoslavaca je Božić Bata ili Sveti Nikola. Zato se u nekim porodicama još uvek zadržao običaj darivanja dece. Tada deca ostave čizmice ispred kuće, a ujutru u njima pronalaze poklončiće koje im je darovao Sveti Nikola ili Božić Bata.
