Devojka brža od konja, narodna pripovetka – analiza dela

Ukratko prepričana pripovetka za pismeni sastav iz srpskog jezika

Vrlo je nezahvalno prepričavati neko delo, a posebno ako je reč o narodnoj prozi ili poeziji. Razloga za to ima puno, a posebno zato što time čitalac ne stiče svoj utisak o nekom delu, već do zaključaka dolazi posredno. Baš iz tog razloga, na kraju teksta možete da pročitate ovu zanimljivu narodnu pripovetku, odnosno bajku. Uz to, ona spada u jednu od kraćih bajki, tako da vam neće oduzeti mnogo vremena.

Dakle, “Devojka brža od konja” prepričana bi izgledala otprilike ovako: Nekada davno je postojala devojka neverovatne lepote, za koju se verovalo da su je same vile stvorile. Opis njene lepote nam kazuje da je ona bila izuzetno lepa: belja čak i od samog snega, a rumenija od ruže…

Zatim je takva devojka, u želji da pokaže svoju lepotu svetu i pronađe ženika sebi ravnog, pustila glas, odnosno objavila da će na određenom mestu, određenog dana održati trku sa svim mladićima koji se tu nađu. I ako uspe da pretekne njihove konje i stigne do zlatne jabuke, koju je postavila na određeno mesto, onda će oni svi umreti. Međutim, ako li je koji od mladića pretekne i prvi stigne do jabuke, onda će se udati za njega. I na kraju im kaže, svesna svojih nadprirodnih moći da dobro paze šta čine.

Tokom trke, devojka je prednjačila, te se oslobodila mnogih prosaca. Ali, najuporniji je bio carev sin, koji je bez obzira na njene rituale i korišćenje magije ne bi li ga pretekla, uspeo da je stavi pored sebe na konja, zaklevši je tri puta Božijim imenom. Pa ipak, ni on nije uspeo u svom naumu da se devojka njim oženi. Jer, iako ju je stavio pored sebe na konja i krenuo na najvišu planinu sa njom, kada je tamo stigao shvatio je da devojka više nije pored njega.

Književni rod

Godine 1853. u Beču je objavljena knjiga Vuka Stefanovića Karadjića pod nazivom “Srpske narodne pripovjetke”, u kojoj se našla i ova.

Pod pripovetkom se smatra prozno delo koje sadrži sledeće strukturne elemente: opis junaka sa precizno određenim i formulisanim osobinama, kojima se oslikava njegova individua, kao i opis nekog specifičnog događaja iz života tog junaka. Ono što je individualno jeste način kazivanja, odnosno pripovedanja.

Kako kaže Jovan Deretić: “Narodne pripovetke ili priče, kako se u nekim krajevima nazivaju, čine osnovnu masu narodne proze. One su tematski i žanrovski raznovrsne. Vuk Karadžić, od kojega potiče najznačajnija zbirka narodnih pripovedaka, podelio ih je na ženske i muške, a ove druge na duge i kratke. Te se tri vrste obično nazivaju: bajke, novele i šaljive priče ili anegdote.”

Tema dela

U osnovi, temom dela se smatra osvajanje jedne devojke, koja je vrlo neobična po svojoj prirodi, pa je samim tim i njeno osvajanje izuzetno neobično i nesvakidašnje.

Likovi

Devojka izvandredne lepote i carev sin su glavni junaci. A tu su i sporedni likovi u vidu ostalih prosaca i njihovih konja.

Komentari i utisci čitalaca

Većina mladih čitalaca prvo što će reći jeste da ovu narodnu pripovetku ne shvataju baš najjasnije. Što u osnovi i jeste donekle tačno.

Ono što najviše zbunjuje čitaoca, u većini slučajeva jeste, na neki način nagli završetak priče.

Moja razmišljanja o pripovetci

Da budem iskrena, i kada sam čitala ovu pripovetku prvi put u srednjoj školi, a tako i sada, nikako ne mogu da objasnim završetak. Zapravo me zbunjuje taj neočekivani kraj, koji je nedorečen. Zašto je devojka ostavila carevog sina? Gde je mogla da nestane? Kako? Sva ta pitanja me muče i dalje…Pretpostavljam da je narodni pripovedač baš iz tih razloga i dao devojci sve te nadljudske, magijske moći.

Tumačenje ove narodne pripovetke je posebno zanimljivo, jer nije i ne može biti jedinstveno i ukalupljeno. Zapravo, samo od mašte i svesti čitaoca zavisi kako će odgovoriti na brojna pitanja koja završetak nudi.

Snimljen je i film prema ovoj pripovetci

U nekadašnjoj Saveznoj Federativnoj Republici Jugoslaviji snimljen je film prema srpskoj narodnoj pripovetci “Devojka brža od konja”.

Uloge su tumačili: Kapitalina Erić, Petar Kralj, Rozalija Levai, Svetolik Nikačević i Predrag Tasovac.

Ovaj film, nastao 1974. godine je režirao Jovan Konjović, a scenario su potpisali Jovan Konjović i Nikola Trajković.

Cela bajka – Devojka brža od konja

Srpsku narodnu bajku “Đevojka brža od konja” je zapisao Vuk Stefanović Karadžić, a objavljena je 1853. godine. Ona, u celosti izgleda ovako:

Bila je nekaka đevojka koja nije rođena od oca i majke, nego je načinile vile od snijega izvađena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je oživio, rosa je podojila, a gora lišćem obukla i livada cvijećem nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ružice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu rađalo nije niti će se rađati. Ona pusti glas po svijetu da će u taj i u taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladić na konju preteče da će biti njegova.

Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne znaš koji je od kojega bolji. I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona između njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda reče: „Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpriđe do nje dođe i uzme je, ja ću biti njegova, a ako ja prva k njoj dođem i uzmem je priđe vas, znadite da ćete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro što činite.“

Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzdaše da će zadobiti đevojku, pa rekoše između sebe: „Znamo odista da ne će ona ni jednome od nas na nogama odbjeći, nego neko od nas, a ko, togaj će Bog i sreća danas pomoći.“ Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te priošinuše i obodoše konje, i pristigoše đevojku. Kad ona viđe, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti čas uzraste strašna gora da ne znadoše prosci đe će vi kuda će, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigoše.

A kad đevojka viđe zlu i goru, pusti jednu suzu, dok – buknuše strašne rijeke, te se za malo svi ne potopiše, za đevojkom niko više ne pristajaše do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali pošto viđe da mu je đevojka odmakla, zakle je tri puta imenom Božjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se nađe; onda je on uhvati, te za se na konja vrže, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad dođe u najvisočiju planinu, obazre se, kad li mu đevojke nema.