Plava grobnica, Milutin Bojić

1

Autor: Milutin Bojić
Književni rod: lirika
Književna vrsta: rodoljubiva, elegična pesma

O pesmi “Plava grobnica“

Termin ” plava grobnica “ je sinonim za deo Jonskog mora oko grčkog ostrvceta Vida, nadomak Krfa. U vreme Prvog svetskog rata, povlačeći se preko Albanije, na ovo ostrvce dolaze srpski vojnici, odnosno: moravska, pirotska i čačanska vojna bolnica. Na “ Ostrvo zmija “, kako su ga Grci nekada nazivali srpski ranjenici su se iskrcali 21. januara 1916. godine. Kako su mnogi oboleli od: dizenterije, tifusa i upale pluća, te iscrpljeni i gladni, puno ih je umiralo. Prvih dana čak oko 300 vojnika dnevno. Kada više nije bilo mesta za sahranjivanje na omalenom ostrvu, leševi srpskih vojnika su bacani u Jonsko more, bez opela i sahrane.

Pesnik Milutin Bojić je bio svedok ovih stradanja svojih sunarodnika i ovekovečio je te trenutke u svojoj elegiji ” Plava grobnica “, kako bi buduća pokoljenja bila svesna žrtve svojih predaka.

Po projektu arhitekte Nikole Krasnova, 1938. godine je na grčkom ostrvu Vidu podignut mauzolej u spomen stradalim srpskim ratnicima.

Sam pesnik je sahranjen na vojničkom groblju “ Zejtinlik “ u grčkom gradu Solunu, nakon što je umro od tifusa u istom gradu 1917. godine. Iako je živeo samo 25 godina, srpski pesnik Milutin Bojić je ostavio neizbrisiv trag u našoj književnosti.

Tema pesme “Plava grobnica“

Osnovna tema lektire ” Plava grobnica “, Milutina Bojića je stradanje srpskih ratnika priliko povlačenja preko Albanije u Prvom svetskom ratu.

Plava grobnica, Milutin Bojic

Analiza pesme “Plava grobnica“

Lektira ” Plava grobnica “ ima ukupno 14 katrena, odnosno strofa od po četiri stiha. Pesma je ispevana u dirljivom, elegičnom stilu, koji sadrži uzvišen ton.

U formi apostrofe, odnosno obraćanja, lektira ” Plava grobnica “ sadrži tri celine: prva i treća celina govore o prošlosti, a druga o budućnosti.
Osnovno osećanje u pesmi je rodoljubivo, uz primese ljubavi i neskrivenog divljenja prema hrabrosti i stradanju srpskih ratnika.

U prvoj poetskoj celini vlada posebno svečan ton, mir i spokoj, gotovo grobljanski. Pesnik u njoj govori da želi da zaustavi sve one koji ploveći morem iznad ” Plave grobnice “ narušavaju mir srpskih ranjenika koji su tu sahranjeni.

Pesnik se okreće budućnosti u drugoj poetskoj celini lektire ” Plava grobnica “ u kojoj navodi da će stradanje njegovih sunarodnika, koje naziva braćom biti podsticaj za buduće generacije. O tome govore stihovi:

Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.

Iz ovih stihova se vidi da pesnik smatra dpo završetku opela, a će buduće generacije tražiti svoje uzore i ideale, odnosno korifeje upravo u ovoj “ ogromnoj i strašnoj tajni epopeje “.

Treća poetska celina lektire ” Plava grobnica “ je opet okrenuta prošlosti i u njoj pesnik razgovara sa carskim galijama, koje će se možda pojaviti na vidiku. Sada on od njih zahteva da jednostavno nestanu, kako bi preminuli srpski ratnici mogli da čuju borbeni poklič koji se ponovo javlja u njihovoj otadžbini. Upravo zbog tog saznanja, menja se i pesnikov emotivni ton.

Zaključak

Čitajući elegiju Milutina Bojića ” Plava grobnica “, pretpostavljam da svaki pripadnik našeg naroda doživljava snažno osećanje ponosa.
Iz stihova ove lektire je jasno da je Srbija izuzetna zemlja i da ima herojsku prošlosti. Zato je vrlo važno da se ne zaborave svi heroji koji su život dali za otadžbinu, bez obzira gde su sahranjeni.

Ceo tekst pesme “Plava grobnica“

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruži večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta.
Stojte, galije carske! Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći ce nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ’ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu
pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se žari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim
bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!



Share.

1 komentar

Leave A Reply