Ko je bila Ksenija Atanasijević

Biografija Ksenije Atanasijević

Kćerku upravnika Državne bolnice, lekara Svetozara Atanasijevića smatrali su jednom od najvećih intelektualaca među srpskim ženama. Rođena je 1894. u Beogradu. Odgajila ju je maćeha, kako sama kaže „kulturna i plemenita žena, kojoj dugujem veliku zahvalnost”. Majka joj je umrla kad se rodila, a otac kad je imala samo 12. godina. Završila je gimnaziju, potom studirala filozofiju kod čuvenog profesora Branislava Petronijevića. Stanovala je u Svetogorskoj ulici, u Beogradu.

Ksenija Atanasijević u svojoj 28. godini  postaje prvi doktor filozofije među srpskim ženama. Kratko je bila profesor u gimnaziji, da bi samo dve godine kasnije bila izabrana za docenta. Autor je brojnih ogleda i članaka o sofistima,  a poznat je i njen prevod Spinozine „Etike geometrijskom objašnjenju”.

Značajnu ulogu je imala i u Ženskom pokretu, gde se borila za mir i prava žena.

I onda, na zaprepašćenje mnogih, 24. oktobra 1935. godine Kseniji je uskraćen, po nekima gotovo siguran izbor u zvanje vanrednog profesora na katedri filozofije. Neke od njenih nedobronamernih kolega su joj zamerile što je u svoj rad unela misli drugih ljudi bez znaka navoda. Neki su čak išli dotle da su je optuživali da joj je rad plagijat. I uzalud se branila da su navodi omaškom ispali. Ipak, Ksenija je oterana sa Beogradskog univerziteta, a kasnije je po završetku Drugog svetskog rata radila u Mnistarstvu prosvete i u Narodnoj biblioteci,  gde je i penzionisana.

Milan Jovanović  Stojimirović ju je ovako opisao: „Ona nikada nije bila lepa, ali je nekada imala ženstveni šarm, a umela je i da se otmeno odene. Vrlo vižljiva i slabačka, ona je na mene pre 1940. ostavljala utisak žene koja živi samo za smisao i koja je iznad čisto ženskih kaprica i koketerije, a uz to vrlo prirodna i simpatična.” I ostali savremenici ističu da je Ksenija uvek bila dama.

U Muzeju srpske pravoslavne crkve u Beogradu, smeštena je zaostavština ove umne žene. Ono što je inetersantno su njeni dnevnici,  u kojima je opisivala i  ljubavne jade koje je imala zbog izvesnog doktora M. Ksenija je dnevnik pisala gotovo svaki dan i tu se vide sve promene raspoloženja ženskog srca.

A počelo je nekako čudno… Otišla je kod lekara kako bi pronašla lek za svoj stomak, a pronašla je ljubav svog života. Prosto, zaljubila se u doktora, a i on u nju. Ali, doktor je bio oženjen i  imao porodicu.

Kako stoji u belešci od 13. avgusta 1937. godine: „ Sa Dr. M. triput sam danas govorila telefonom. Inače, on me svakog dana najmanje dvaput telefonom zove. “ Zatim Ksenija sa prijateljicom odlazi u Pariz na mesec dana, a doktor joj i tamo šalje često pisma i pesme njoj spevane. Ona mu uglavnom uzvraća, ali i vodi bitku sa samom sobom, da li da odustane ili nastavi tajnu ljubav. U svom dnevniku zapisuje: „ Ovako mi sasvim i treba, kad sam bila toliko bezumna da se upustim u neko toplije prijateljstvo sa jednim nepoznatim čovekom, čiju istoriju nimalo nisam znala. Ovo je najidiotskija situacija u koju je bilo moguće upasti!”

Ipak, iako je ona na ivici da odustane, doktor ne odustaje. Gotovo svakodnevno joj šalje ruže, pesme koje je za nju napisao i moli je da ga ne napušta. Govori joj o svojoj ženi, koja je kako kaže „patološki ljubomorna, a ja sam mu na to odgovorila da se zdravi ljudi ne mogu upravljati prema bolesnima. Apsolutno traži da se viđamo, samo ne često – da bi izbegao pakao u kući. Nije mu bilo pravo kad sam kazala da sam bez želja; nije mu prijatno što ne želim da njegovu situaciju sa njime rešavam. Intuitivno mi je sasvim jasno da ni on nema snage da ma šta doprinese njenom pravilnom rešenju. Ja dosledno neću da primim na sebe neku odgovornost. Oko njega je sve tako crno zapleteno!”

Naposletku se, ipak sve lepo rasplelo… Ksenija se udaje za svoju životnu jubav. Bio je to doktor Milan Marković, ugledni radiolog. Radio je do 1962. godine u Radiološkom institutu u Beogradu, a bavio se i umetnošću. Svoje književne i muzičke prikaze, pesme i radove na temu filozofije i religije, objavljivao je u časopisima. Bio je opčinjen klasičnom muzikom i sa ženom svog života je svirao zajedno na klaviru, a bavio se i komponovanjem.

U starinskom stanu, u Jovanovoj ulici br. 49 na Dorćolu, supružnici su uživali u svojoj ljubavi i životu. Na večni počinak, Ksenija je otputovala 28. septembra 1981., a sahranjena je na Novom groblju u Beogradu.