Ostrvo tri milje – nuklearna katastrofa

Ostrvo tri milje je i naziv nuklearne elektrane i ostrvo na reci Saskvehani, u americkoj drzavi Pensilvaniji. Njegova ukupna povrsina je 3,3 kvadratna kilometra.

Nuklearna havarija se odigrala 28. marta 1979. godine. Tada je doslo do delimicnog otapanja reaktora nuklearne elektrane. Potpuno neocekivano utvrdjeno je da je kvar nastao usled mehanickih i elektricnih problema, koji su nazalost bili cesti. Sama elektrana za slucajeve ovakvog tipa ima rezervne sisteme hladjenja, sto bi znacilo da ovo iznenadno iskljucenje nije trebalo da ima nikakve posledice za elektranu i njenu bezbednost. Medjutim…

– Nakon 2 sekunde, parna turbina se zaustavila automatski, pa je sva para iz generatora, umesto na turbinu, otisla na kondenzator.

– Nakon 5 sekundi pritisak i toplota se i dalje uvecavaju u primarnom prstenu reaktora, pa dolazi do prestanka njegovog rada. Kako su vrednosti temperature i pritiska u reaktoru dostigle visok nivo, voda se polako premesta u kompenzator zapremine, odmah iznad reaktora, koji bi trebalo da snizi temperatiru i pritisak u samom reaktoru. Kada se izjednaci pritisak, ventil na kompenzatoru se automatski zatvara.

– Nakon 12 sekundi pritisak u reaktoru se normalizuje i opada, ali sigurnosni ventil se nije zatvorio, iako je trebalo. Zaposleni na kontrolnom punktu nisu dobili nikakav signal da se ventil nije zatvorio, pa nisu mogli ni da reaguju. Za to vreme, posto je ventil ostao otvoren, voda koja je pri tako visokoj temperaturi prelazila u vodenu paru je pocela da neograniceno istice iz reaktora, jer ventil nije bio zatvoren.

– Nakon 2 minuta se upalio sistem automatskog hladjenja u slucaju havarije, kako bi nadoknadio vodu koja je istekla iz primarnog prstena.

– Nakon 4 minuta voda u reaktoru je dostigla stepen kljucanja, a njen nivo je dostigao cak visinu sigurnosnog ventila. A kako zaposleni u kontrolnom centru nisu imali informaciju o otvorenosti ventila, pretpostavili su da se nivo vode povecao usled automatskog hladjenja, pa su iskljucili pumpu za vodu, zeleci da smanje njen nivo. A nisu znali da voda otice i da je ima nedovoljno.

– Nakon 8 minuta su zaposleni shvatili da je ventil koji je trebalo da odmah ukljuci automatski sistem hladjenja, zapravo zatvoren i uspeli su da ga otvore. Ali, tada je hladna voda iznenada naisla na jako ugrejane sipke generatora pare, one su pocele da pucaju i propustaju vodu gde nije trebalo.

– Nakon 10 minuta je voda i dalje isticala iz reaktora, pritisak se smanjivao, a voda je i dalje kljucala u reaktoru. Sve to je navelo zaposlene na zakljucak da vode ipak ima dovoljno i da je para samo u gornjem delu reaktora.

– Zatim se kompenzator zapremine napunio vodom i vodenom parom, pa je pukla njegova membrana. Tako je para presla u deo gde se nalazi citav primarni prsten elektrane.

– Nakon 2 sata je zabelezen povecan nivo radioaktivnosti u primarnom prstenu elektrane.

– Nakon 2 sata i 15 minuta je zabelen povecan nivo radioaktivnosti i oko elektrane.

– Nakon 2 sata i 22 minuta zaposleni su uspeli da zaustave oticanje vode iz primarnog prstena, cime se citava situacija pogorsala.

– Nakon 3 sata i 20 minuta ponovljen je ciklus hladjenja u slucaju havarije, cime je sprecena dalja katastrofa.

Ova nuklearna havarija je prema Medjunarodnoj skali za nuklearne dogadjaje dobila vrednost 5, od mogucih 7, jer je imala velike posledice na samu eletranu i njen reaktor, ali je zivotna sredina bila izlozena minimalnoj kolicini radioaktivnih materija.