Interesantan putokaz za oprobane i neoprobane roditelje

Većina nas je pomalo sita slušanja gde se o odrasloj deci govori u deminutivima kada je u pitanju nešto gde ona trebaju pokazati zrelost i odgovornost, sa druge strane, tu je i hiperbolično govorenje hvale o svim onim vrlim karakteristikama u sopstvenog deteta, poput talenta, dobrote… Ispod sve te mimikarije je pravo lice deteta koje jedva čeka da bude saslušano o nekom konstruktivnom pitanju, ili da bude upitano za neko rešenje. Sledeći tekst će vam prijati ukoliko ste na dobrome putu odgajanja svoga potomstva, ali i ako ste neoprobani roditelj, no gajite razumevanje prema mladeži.

Tim Lot je britanski novinar i otac četvoro dece. Svoje roditeljsko iskustvo odlučio je da podeli sa drugim roditeljima, kao i sa onima koji bi da se oprobaju u ovoj ulozi. Stoga je sastavio za Gardijan ovaj mali putokaz, koji je nadasve interesantan, ali i odiše mudrošću i činjenicama svih savesnih roditelja kojima je razumevanje svoje dece na prvome mestu. Deci ne činimo uslugu tako što ih idealizujemo, već time što ih razumemo. Nasmejte se čitajući kako Tim Lot obara neke stereotipove o deci.

Deca su razumna.
Deca su luda. Ne pokušavajte da ih urazumite.

Deca su glupa.
Deca su vrlo pametna. Zato što nastavljaju da postavljaju pitanja od kojih smo mi odrasli odustali.

Deca žele da im budete prijatelj.
Ona to ne žele. Žele da im budete roditelj.

Deca obraćaju pažnju na ono što govorite.
Ne, ona to ne rade. Obraćaju pažnju na ono što radite.

Najveći dečji strah je strah da ćete umreti.
Nije. Deca se najviše boje da nisu dovoljno vredna vaše ljubavi.

Novorođene bebe su nešto najlepše na svetu.
Novorođenčad su prilično ružna. Naročito kada su pokrivena onom sluzi. I ne izgledaju mnogo bolje ni kad ih obrišu.

Rođenje deteta je divno iskustvo.
Porođaj je poput srednjevekovne torture, a za muškarce – tu je i osećaj krivice. Ali gas koji se daje protiv bolova je dobar.

Deca žele da na njih trošite puno para.
Deca žele da na njih trošite puno vremena.

Deca reaguju na kritiku i kaznu.
Ne, samo vas mrze zbog toga.

Vaša deca misle da ste kul.
Ne, misle da ste bezveze. Blagi prezir je najbolje čemu možete da se nadate.

Vi ste odgovorni za to kakva će vaša deca ispasti.
Niste. Deca stvaraju sama sebe mnogo više nego što ih formira svet oko njih. Zato se vaša deca toliko međusobno razlikuju.

Kako vaša deca rastu, polako ih gubite.
Ne, samo postaju sve skuplja.

Deca se rađaju dobra i onda se polako kvare.
Deca su, kao i njihovi roditelji, mešavina dobrog i lošeg.

Devojčice su anđelčići, dečaci đavolci.
Obično je obrnuto. Posmatrajte devojčice u igri 20 minuta. Taj nivo psihološke brutalnosti može da se meri samo sa španskom inkvizicijom. Dečaci se samo međusobno udaraju. A onda zaborave na to.

Vaša deca su naročito posebna, talentovana i lepa.
Statistički, male su šanse za to. Većina dece je sasvim prosečna. Srećom, moja su izuzetak.

Kada napune 13 godina i uđu u pubertet, deca postaju teška, nepristojna, neprijatna i sebična.
Deca mogu biti teška, nepristojna, sebična i neprijatna mnogo pre toga.

Imati decu je razlog da se osećate vrlo posebno.
Zapravo, skoro svako to može postići. Naročito je lako za muškarce.

To što ste podigli i othranili vašu decu, pružili im dom i potrošili sav svoj novac na njih, voleći i štiteći ih, znači da vam oni nešto duguju.
Ne duguju. Ili bar tako ona misle. Što vam dođe na isto.

Deca danas previše vremena provode ispred ekrana.
Zapravo, to je sjajno. Zbog toga ne morate da se sa njima igrate Monopola i da zajedno slažete slagalice.

Divno je sa decom putovati na odmor.
Zavisi od toga koliko ste u stanju da platite bebisiterki.