Hasanaginica – Analiza srpske narodne pesme

Autor: srpska narodna pesma
Književni rod: lirika
Književna vrsta: balada

Istorija nastanka pesme „Hasanaginica“

Smatra se da je jedna od najlepših balada srpske narodne književnosti nastala u drugoj polovini 17. veka i to u Imotskoj krajini. Zatim se prenosila usmenim putem, “ s kolena na koleno “ sve dok je 1774. godine nije zapisao Alberto Fortis, italijanski putopisac.

Pesma “ Hasanaginica “ je prvi put objavljena u njegovom delu: “ Putovanja po Dalmaciji “ i privukla je veliku pažnju. Često je prevođena na druge svetske jezike, a prevodili su je između ostalih i Puškin i Gete.

Tema pesme „Hasanaginica“

Osnovna tema jedne od najčuvenijih srpskih narodnih balada je tragični nesporazum.

Analiza pesme „Hasanaginica“

U uvodnom delu lektire “ Hasanaginica “, narodni pevač opisuje šator Hasanage, koji se nalazi u gori. Već na samom početku pesme, čitalac shvata da je Hasanaga ljut na svoju ženu, jer mu nije došla u posetu. Razočaran i povređen zbog toga, on joj poručuje da ga ne čeka u dvoru kad se vrati. Ovaj deo je posebno zanimljiv, zbog Hasanaginog razloga da otera svoju ženu od kuće. Naime, u stara vremena, čovek je obično terao ženu od kuće ukoliko ne može da rodi decu ili ga, pak prevari. Međutim, narodni pevač ne razjašnjava do kraja Hasanagine razloge za ovakvu odluku. Pretpostavlja se da razlog u tome leži što su shvatanja Hasanage bila naprednija u odnosu na zatvorenu, patrijarhalnu sredinu, pa nije mogao da nađe opravdanje za postupak svoje supruge.

Zaplet balade “ Hasanaginica “ je trenutak kada prolaze svatovi, koji Hasanaginicu vode u novi dom, jer je njen brat, želeći da se osveti zetu Hasanagi, odmah odlučio da uda svoju sestru i to ni za kog drugog, do imotskog kadiju. Na taj način mu je jasno stavio do znanja da je njegova sestra osoba koja zaslužuje boljeg i po položaju i po imovinskom stanju.

Vrhunac radnje lektire “ Hasanaginica “ predstavljaju Hasanagine reči: “ Hod`te amo, sirotice moje, kad se neće smilovati na vas, majka vaša srca kamenoga. “ U tom trenutku, svesna svoje tragične sudbine koja je izazvana sa jedne strane, muževljevim nerazumevanjem za njene postupke, a sa druge bratovljevom gordošću i željom da ponizi svog zeta, Hasananaginica umire, jer njeno srce nije moglo da izdrži toliku bol.

Tumačenje likova lektire „Hasanaginica“

U liku Hasanaginice je ovekovečena prava srpska žena, patrijarhalne sredine. Ona nije išla dalje od svog doma, za razliku od njenog muža. Priklonila se pravilima koje joj je nametala takva sredina i u podređenom je položaju, kao uostalom i sve tadašnje žene. Zato ona ne iskazuje otvoreno ljubav prema svom mužu i ne odlazi da ga poseti, čak ni kada je ranjen, već ga čeka u svom domu i brine o deci. I sam narodni pevač, niti jednog trenutka u celoj baladi “ Hasanaginica “ ne pripisuje ništa negativno njenom liku.

Sa druge strane, njen muž, iako je očigledno voli ne nalazi razumevanje za njen postupak i ne pokušava da ga opravda. Tu pokazuje svoju narav i gordost, koju ni ljubav ne uspeva da pobedi. Pretpostavlja se da je Hasanaga puno putovao i video sveta koji ne postupa po patrijarhalnim moralnim načelima, pa tako nije imao razumevanje za Hasanaginicine postupke. Čak i u trenutku kada izgovara rečenicu koja dovodi do smrti njegove žene, Hasanaga ne izgleda baš kao da se kaje za svoju odluku. Nego jednostavno gleda da je ponizi i tada, iako je možda svestan da je prenaglio u svojoj odluci.

Beg Pintorović, Hasanaginicin brat je oličenje glave jedne patrijarhalne porodice. On je povređen zetovljevom odlukom i želi da mu se osveti, ne vodeći računa o sestrinim osećanjima. Beg Pintorović ne razmišlja o njenim majčinskim osećanjima, već odlučuje odmah da je uda za drugoga.

Pored njih, prisutan je i lik Hasanagine majke, koja ima izuzetno loš karakter i, kao i njen sin nema razumevanja za Hasanaginicin postupak.

Prepričano delo „Hasanaginica“ za pismeni sastav

Samo prepričavanje balade “ Hasanaginica “ je vrlo jednostavno, jer je pesma izuzetno koncizna. Za sastav iz srpskog jezika na temu lektire “ Hasanaginica “, svakako je dobro pročitati je u celosti, kako biste je što bolje shvatili. Inače, ovo je jedna od najčešćih tema za sastav iz srpskog jezika ili, pak pismeni zadatak.

Dakle, već na samom početku balade se Hasanaga, koji boravi u svom šatoru, ranjen posle bitke ljuti na svoju ženu koja mu ne dolazi u posetu. Obilaze ga samo majka i sestra, a “ ljubovca od stida ne mogla “.

Čim mu je malo bilo bolje, Hasanaga poručuje ženi da ga ne čeka kod kuće, već da se vrati svojim roditeljima. Dalje je opisan dolazak Hasanaginicinog brata, bega Pintorovića, koji sestru vodi kući. Ubrzo odlučuje da je uda za imotskog kadiju, koji je i po položaju i po imovinskom stanju bolji od nekadašnjeg njegovog zeta, Hasanage.

Svatovi dolaze po Hasanaginicu i kreću u njen novi dom. Usput prolaze i pored njenog nekadašnjeg doma, u kojoj su joj deca i Hasanaga. Ona moli vođu svatova da zastanu, kako bi se oprostila od svoje petoro dece. A Hasanaga govori čuvenu rečenicu, koja bukvalno ubija majčino srce.

Ekranizacija narodne balade „Hasanaginica“

Tema srpske narodne balade “ Hasanaginica “ je izuzetno zanimljiva, pa se često izvodi u pozorištima širom naše zemlje. A 1967. godine je snimljen film, po motivima ove pesme. Glavne uloge su igrali: Milena Dravić, Rade Marković, Relja Bašić, Ratislav Jović, Đorđe Nenadović… Scenario i režiju je potpisao Miodrag Mića Popović.

Cela pesma “Hasanaginica“

Šta se b’jeli u gori zelenoj?
Al’ je snijeg, al’ su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
labudovi već bi poletjeli.
Nit’ je snijeg nit’ su labudovi,
nego šator age Hasan-age;
on boluje od ljutijeh rana.
Oblazi ga mati i sestrica,
a ljubovca od stida ne mogla.

Kad li mu je ranam’ bolje bilo,
on poruči vjernoj ljubi svojoj:
„Ne čekaj me u dvoru bjelomu,
ni u dvoru, ni u rodu momu“.
Kad kaduna rječi razumjela,
još je jadna u toj misli stala,
jeka stade konja oko dvora;
tad pobježe Hasanaginica
da vrat lomi kuli niz pendžere;
za njom trče dv’je ćere djevojke:
„Vrati nem se, mila majko naša!
Nije ovo babo Hasan-aga,
već daidža Pintorović beže“.
I vrati se Hasanaginica,
ter se vješa bratu oko vrata:
„Da, moj brate, velike sramote,
gdje me šalje od petoro djece!“
Beže muči, ništa ne govori,
već se maša u džepe svione
i vadi joj knjigu oprošćenja,
da gre s njime majci unatrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
dva je sina u čelo ljubila,
i dv’je ćere u rumena lica,
a s malahnim u bešici sinkom
odjelit se nikako ne mogla;
već je bratac pod ruke uzeo
i jedva je s sinkom rastavio,
ter je meće k sebi na konjica,
s njome grede dvoru bijelomu.

U rodu je malo vrjeme stala,
malo vrjeme, ni nedelju dana.
Dobra kada i od roda dobra,
dobru kadu prose sa svih strana,
a najviše imotski kadija.
Kaduna se bratu svome moli:
„Aj tako te ne želila, braco,
nemoj mene davat ni za koga,
da ne puca jadno srce moje
gledajući sirotice svoje“.
Ali beže ništa ne hajaše,
već nju daje imotskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše
da napiše listak bjele knjige,
da je šalje imotskom kadiji:
„Djevojka te ljepo pozdravljaše,
a u knjizi ljepo te moljaše:
kad pokupiš gospodu svatove,
i kad pođeš njenom bjelu dvoru,
dug pokrivač nosi na djevojku,
kada bude agi mimo dvora,
da ne vidi sirotice svoje“.
Kad kadiji bjela knjiga dođe,
gospodu je svate pokupio,
svate kupi, grede po djevojku.
Dobro svati došli do djevojke,
i zdravo se povratili s njome;
a kad bili agi mimo dvora,
dvje je ćerce s pendžera gledahu,
a dva sina pred nju ishođahu,
tere svojoj majci govorahu:
„Svrati nam se, mila majko naša,
da mi tebe užinati damo“.
Kad to čula Hasanaginica,
starješini svata govorila:
„Bogom brate, svata starješina,
ustavi mi konje uza dvora
da darujem sirotice moje“.
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju djecu ljepo darovala:
svakom sinu nože pozlaćene,
svakoj ćeri čohu od poljane,
a malomu u bešici sinku,
njemu šalje u bošci haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,
pak dozivlje do dva sina svoja:
„Hod’te amo, sirotice moje,
kad se neće smilovati na vas
majka vaša srca kamenoga“.
Kad to čula hasanaginica,
b‘jelim licem u zemlju ud’rila,
usput se je s dušom rastavila
od žalosti gledajuć’ sirote.