Vrsta i služba reči u rečenici
Šta je služba reči u rečenici?
Pre nego što vidimo šta je to služba reči u rečenici i kako se određuje trebalo bi da znate šta je rečenica. Definicija koju nam daje gramatika srpskog jezika jeste da je rečenica skup reči koji ima određeno značenje. Takođe, gramatika srpskog jezika veli i da je rečenica izgovorena, odnosno napisana misao, te deo teksta koji sadrži glagol u ličnom glagolskom obliku.
Svaka rečenica ima i svoje delove. A u okviru tih delova se razlikuju oni koji su zavisni i oni koji su nezavisni, o čemu će biti reči u nastavku teksta.
Kako se određuje služba reči u rečenici?
Služba reči u rečenici se određuje na osnovu pitanja koja su vezana za svaki pojedinačni rečenični deo.
Nezavisni članovi rečenice
Nezavisni, to jest glavni delovi svake rečenice su:
– subjekat
– predikat
Šta je i kako se određuje subjekat?
Subjekat je glavni deo svake rečenice i njegova služba u rečenici jeste da kaže o kome ili o čemu se govori u rečenici.
Subjekat ozmačava ono što se u rečenici kazuje predikatom, to jest: vršioca radnje, nosioca stanja ili uzročnika zbivanja.
Imenice u nominativu, zamenice u nominativu ili skupovi reči uz imenicu koja se nalazi u nominativu vrše službu subjekta u rečenici. Međutim, službu subjekta mogu vršiti i neke druge vrste reči.
Kada su u pitanju padeži i subjekat, onda treba znati da je gramatički subjekat uvek u nominativu, dok je logički subjekat u genitivu, dativu ili u akuzativu.
Primeri za subjekat su:
1. Moj brat se zaposlio.
2. Najbolja ocena je četvorka, ako mene pitate.
3. Meni je baš drago da si položila.
4. Jovan i Milan su drugovi još od detinjstva.
5. Ona je rekla da će kasniti.
Šta je i kako se određuje predikat?
Predikat je, uz subjekat glavni deo rečenice i njegova služba u rečenici je da pokaže radnju, stanje ili zbivanje.
Predikat može biti imenski i glagolski, ali i prost i složeni. A vrsta reči koje mogu biti u službi predikata su na prvom mestu glagoli, ali mogu biti i: imenice, zamenice, pridevi, prilozi i brojevi.
Primeri za predikat su:1. Moja baka pije kafu svaki dan.
2. Napolju je oblačno i pada kiša.
3. Svaki dan mi dolaze drugari.
4. Uđi u kuću!
5. Pobedili smo na takmičenju.
Zavisni članovi rečenice
Zavisni članovi rečenice su:
– objekat
– atribut
– apozicija
– priloške odredbe
Šta je i kako se određuje objekat?
Glagolska odredba čija je služba u rečenici da pokaže predmet na kojem se vrši radnja ili u vezi sa kojom se vrši radnja, gramatika srpskog jezika naziva objekat.
Vrsta reči koja se može naći u službi objekta u rečenici su u najvećem broju slučajeva imenice ili zamenice.
Objekat u rečenici može biti jedna reč ili skup reči.
Primeri za objekat:
1. Milan voli Anu.
2. Baka je unuku spremila omiljeni slatkiš.
3. Učiteljica je pohvalila sve đake.
4. Opet sam čitala pismo koje si mi poslao prošle godine.
5. Mama mi je kupila užinu.
Šta je i kako se određuje atribut?
Gramatika srpskog jezika određuje atribut kao dodatak imenici koji je bliže opisuje, kazujući njene osobine, pripadnost ili određujući njenu količinu.
Vrsta reči čija je služba u rečenici atribut su uglavnom pridevi, ali mogu biti i zamenice ili imenice u nekom od zavisnih padeža ili brojevi.
Primeri za atribut:
1. Najviše volim da nosim nakit od zlata.
2. Uflekala si novu haljinu?
3. Ona niska devojčica je izuzetno talentovana.
4. Najviše volim da pijem vodu iz flaše.
5. Moja mama ima crnu kosu.
Šta je i kako se određuje apozicija?
Pod pojmom apozicija, gramatika srpskog jezika smatra dodatak imenici, ali koji daje nove informacije o imenici. Ono po čemu je apozicija prepoznatljiva jeste da je uvek od imenice koju objašnjava odvojena zarezima.
Apozicija je skup reči u kome je glavna vrsta reči, odnosno glavni član upravo imenica.
Primeri za apoziciju:
1. U Beogradu, glavnom gradu Srbije, najlepše je u proleće.
2. Ivana, moja najbolja drugarica, studira glumu.
3. Atina, glavni grad Grčke, je za mene najlepši grad na svetu.
4. Hektor, Igorov pas, baš voli da se igra sa decom.
5. Dobila sam knjigu na poklon od Milijane, naše bivše učiteljice.
Priloške odredbe
Glagolske dopune kojima se iskazuje: vreme, mesto, način, količina ili uzrok vršenja radnje koja je iskazana predikatom, gramatika srpskog jezika naziva priloškim odredbama.
Vrsta reči koja u rečenici vrši službu priloških odredbi su u većini slučajeva prilozi, ali mogu biti i imenice u nekom padežu, sa ili bez predloga.
Primeri za priloške odredbe su:
1. Juče sam kupio tu knjigu. – priloška odredba za vreme
2. Auto mi je u garaži. – priloška odredba za mesto
3. Do Grčke smo putovali deset sati. – priloška odredba za količinu
4. Odigrali smo utakmicu bez problema. – priloška odredba za način
5. Cele nedelje nisam išao na posao zbog bolesti. – priloška odredba za uzrok
