Vreme i prostor, dva lica medalje
Mnoge kulturološki različite skupine ljudi, gledano dijahrono ili sinhronijski, vekovima pokušavaju da shvate pojam vremena. Prostora su se nekako i dotakli spustivši ga u domen opipljivog i materijalizovanog. Ono što oduvek pravi problemsku situaciju svakako je vreme. Vreme, mitomanisani službenik više sile predstavlja zaista nerešivu enigmu i kroz prizmu nauke i kroz prizmu religije. Tako budisti dokazuju cirkulisanje kamme, hindusi ponavljanja karme a svi zajedno pojam “recikliranja” duše i reinkarnacije. Sve bi se moglo shvatiti kao jedan od postulata religijskog poimanja vremena. Ti putevi oivičeni samo večnošću predstavljaju upravo protočnu iluziju i misteriju – VREME
Tri dimenzije prošlosti
Gledano iz laičke perspektive fizike, prostor omeđen visinom, širinom i dužinom u koordinatnom sistemu sa X, Y i Z ravnima zapravo predstavlja sklop tri lako pojmljive dimenzije. Ove osnovne dimenzije o kojima se govorkalo i kroz koje je shvatana istina matematike u domenu naučnog dobile su svog sabrata i zvanično u dvadesetom veku. Ajnštajnova teorija relativiteta ili relativnosti, kako je mnogi još nazivaju, unela je u svet fizike nove pometnje a izvesno ovu nauku vratila na početke metafizičkog.
Aristotelova poimanja sveta nadograđivana dekadama i stolećima raznim filozofskim pogledima na svet, dobila su i moderna tumačenja. Tri dimenzije polako postaju samo osnove da se shvate nešto više i svakako zahtevnije istine. Teorija relativnosti u vezi sa Njutnovim zakonom gravitacije razvila je čitavu paletu konkluzija vezanih za nastajanje crnih rupa u svemiru, vremenske razlike i neujednačenosti. Čini se da ideja o oduvek željenom “putovanju kroz vreme” sada ima i svoju naučnu osnovu koja je, gledajući kroz prizmu SCI-Fi objektiva gotovo na pragu svog ostvarenja.
Čini se, čak, da su pojedini naučnici, poput Stivena Hokinga, za korak bliže od čitavog čovečanstva, da shvate i ispišu ovu oduvek očekivanu formula mladosti.
Međuzvezdani singularitet
Da li se to budućnost približava i da li je čovečanstvo nadomak velike istine, ne može se ni utvrditi ni tvrditi. Izvesno je samo to da je ljudska mašta otišla toliko daleko te se filmovi iz sfere naučne fantastike sve više bave onim što i sama nauka uveliko razrađuje. Dokaz za to je nesumnjivo i film “Interstellar”, nominovan za Oskara 2014.godine. Film do tančina objašnjava metafizičke pojmove kosmologije. “Kosmologija je neka vrsta religije za intelektualne ateiste” izjavio je jednom prilikom fizičar i kosmolog Stiven Hoking i očito bio u pravu.
Radnja filma smeštena je u ne tako dalekoj budućnosti, na pragu uništenja čitave ljudske civilizaije. Grupa istraživača NASA-e samo su plod imaginacije Kristofera Nolana, ali svakako i dobra referenca na nešto što će, ukoliko bahat odnos prema planeti nastavi, biti jedina izvesna nada da civilizacija opstane. Naime, istraživači upućeni u svemir u potrazi za novom planetom spoznaju nove istine međuzvezdanih prostora a samim tim upadaju u antinomije vremena i shvataju teoriju vremensko prostornog singulariteta. Osim toga, suočavanje sa ličnim strahovima, neutaživim željama i iskonskim potrebama ono je što filmu daje posebnu čar. A čitava ova priča, ispričana je možda i kao opomena čovečanstvu da ovu planet malo više poštuje.
Budućnost, utopija za zatočenike sadašnjosti
Nimalo nije slučajno to što se zatočenici sadašnjosti nikako ne smiruju u njoj. Malo je onih koji umeju da postignu apsolutnu harmoniju i osete zen trenutka. Robova prošlosti je i te kako mnogo. Nostalgični, melanholični mislioci, često pate zbog nepovratnih vremena i sebe u njima. Oni, nešto optimističniji i progresivniji nadaju se budućnosti. Boljoj budućnosti. A celokupan genetički kod čoveka usmeren je ka jednoj velikoj ideji budućnosti skladane po meri Harmonije. Budućnost je utočište. Primetno je i to da je hronos savremenih bajki sve više usmeren ka nepoznatoj budućnosti umesto nekadašnjih “Nekada davno” i “bilo jednom”. Budućnost, hteli to ili ne, svi zajedno sami pravimo. Utopističke ideje o skladu sve više su protkane orvelovskim ili hakslijevskim proviđenjima. Imamo li na umu da su upravo pisci bili ti koji su predvideli ratove dvadesetog veka, stradanja stotina hiljada naroda, moramo se obazrivo odnositi i prema literaturi hipersenzitivnih skrbomana koji čak i nehotice proriču budućnost.
Pazi, snima se
“Bombardovani” idejama direktnog prenošenja tuđih života, rialiti šou emisijama, zadiranja u tuđu intimu, čak i oni najuporniji dolaze u susret sa možda prerano pridošlom budućnosti. Koju ćemo budućnost želeti ako nam ona koju želimo postane sadašnjost? Vođeni motivom “ako ne možeš da pobediš, priključi se” danas gotovo svi ponekad u životu požele da na kući instaliraju video nadzor.
Nekada zbog bezbednosti i zaista čiste potrebe zaštite, video nadzor predstavlja zaista dobar način preventive u savremenom društvu punom kriminala. Ipak, snimanje predvorja toaleta u kafićima, diskotekama, video nadzor na plažama, svlačionicama u sportskim halama, vrlo često prelazi prag pristojnog i meta je zloupotreba. Saobraćajni nadzor, napravljen zbog lakšeg kontrolisanja prestupnika, neretko postaje način sveopštog civilizacijskog voajerstva. Budućnost koju smo sami stvarali izvesno može postati neprijatelj zdravih civilizacijskih vrednosti.
Trenutna kriza ili duh poslednjeg vremena?
Još je davnih dana, gotovo sedam vekova u nazad o takozvanom “Duhu poslednjeg vremena” govorio jedan od rodonačelnika srpske književnosti, Jovan Kantakuzin. Svet tada nije propao ali je propao čitav sistem mračnoga doba koje je vladalo gotovo svuda na svetu. I tada, baš tada, naišli su tvoritelji neke nove, savremenije i progresivne civilizacije koja će se vekovima kasnije razvijati toliko da će u trenucima srljati ka o samouništenju. Činjenica da danas sve više pisaca govori o kraju sveta, apokalipsi, momentu društvenog restarta, govori da se među piscima poput Kormaka Makartija kriju ideje nekadašnjeg Kantakuzina. Gotovo je sigurno da Makarti nije čitao Kantakuzina te ostaje jedini zaključak da se upravo apokaliptični vetrovi osećaju među osetljivim dušama čije je glavno oružje pero. Treba li da se zabrinemo?
