Priprema i upotreba lekovitog bilja

0

Uputsvo za pripremanje i upotrebu lekovitog bilja

Ono što važi za jednu biljku može se primeniti na sve bilje. Naime, najlakše i najčešće se primenjuje lek od biljke u obliku čaja, a teže je hemijskim putem izvlačiti iz nje samo jedan sastojak. Ali osim čaja primenjuju se i drugi načini spremanja leka od bilja.

Čaj se dobija prelivanjem biljke ključalom vodom: lišće, cvet, iseckan koren popare se, ali se ne kuvaju, ne ostavlja se da ključa. Da bi se spremio čaj, onako kako valja, treba uzimati što je moguće svežiju vodu, čistu i providnu. Rečna voda, izvorska ili česmena, bolja je od bunarske, koja, usled toga što sadrži u sebi kreča, stvrdnjava delove bilja uzetog za čaj, teško prodire u njih i daje lošiji čaj. Dobar čaj ne sme da provri. Osim po izuzetku.

upotreba lekovitog bilja

Drugih načina spremanja leka iz lekovitog bilja ima uglavnom četiri, i to:

1) Močenje ili raskišnjavanje, potapanje u tečnost, najčešće u nezagrejanu vodu. Naucno se to zove maceriranje. Ono se sastoji u tome da se lekoviti biljni materijal potopi u vodu (može se reći da naše seljanke „maceriraju“ konoplju kad je moče, potapaju u stajaću, malo pokretnu, barsku vodu) i tu ostaje za vreme od 1 do 48 časova, ili duže. Posle ovoga dobija se takozvano biljno „vino“ ili „vino od lekovite biljke“. Ja ću to „vino“ — krstiti rasol, jer potpuno odgovara rasolu dobijenom od kupusa. Dakle, maceracija znači rasol, dobijen raskišnjavanjem biljke, da bi se izvukao iz nje lekovit sastojak u tečnosti.

2) Kuvanje (naučno: dekokcija) sastoji se u tome da se, kao što i sama reč kaže, biljka kuva u vodi neko određeno vreme, od 15 minuta do 1 sata. Pri tome se mora voditi računa o materijalu koji se upotrebljava, jer dužina vremena kuvanja zavisi od toga da li smo uzeli koren,
koru ili lišće. Koren se, npr., teško raskišnjava i teško ispušta u vodu svoje sastojke, dok lišće to čini vrlo brzo.

3) Na treći način lek se izvlači iz biljke pomoću alkohola, najčistijim, jakim ili slabijim alkoholom (od 96, 90, 80 ili čak od 60 procenata), a u narodu ljutom rakijom ili već popularnim našim vinjakom, mada su oni za tu svrhu slabi „izvlakači“. Tako izvučen lek pomoću alkohola daje se samo u onoj količini, u onoj dozi, koju propisuje uputstvo za korišćenje svake biljke napose. Zato treba ovo rukovodstvo imati uvek pri ruci da se nešto ne zaboravi i ne pogreši.

Pri ovakvom načinu treba znati da se lek spravlja od sveže biljke ili od osušene. Ako se lek spravlja od sveže imamo tzv. alkoholaturu toga leka, tj. spiritusni „rasol“, raskis (slično na- šoj pelinjači, klekovači, itd.), a ako je lek dobijen iz suve i osušene biljke imamo tinkturu, tj. lekovite kapi toga i toga biljnog leka. U knjizi se ta razlika svuda ističe.

Alkohol mora biti jak, čist, od 96% ili nešto slabiji, do 80%. Domaći način spremanja iznet je u poslednjoj glavi pod naslovom „Domaća apoteka“.

Potrebno je da se i ovo upamti, jer će se dalje taj način spremanja lekova često preporučivati kao bolji nego što su čaj i odvar („kuvani čaj“).

Preporučivalo se ranije, pa i danas se to čini, da se lek daje u obliku praškova, bilo od korena, ili od lišća, bilo da se tuca stablo, prave kaše sve za unutarnju upotrebu (da se pije i guta). Ali je u tom obliku teško odrediti količinu dozu. Ipak, gde to bude bolje i za preporuku, mi ćemo i naglasiti, tj. da je najbolje uzeti lek u prašku.

4) Četvrti je način spremanje leka s vinom. Koren, list ili cela biljka — kako gde, stavlja se u vino, tu ostavi da kisne najmanje 8—10 dana. Zatim se to procedi i pije po uputstvu. Ta medicinska vina ne podnosi svaki stomak, ali onde gde se podnose imaju veliku lekovitu moć.

Kad neka biljka od koje želimo dobiti čaj ima u sebi ulja (zejtina, esencije), kao npr. ruzmarin, nana itd., mada sve biljke imaju svoj jači ili slabiji miris onda je treba preliti ključalom vodom i ostaviti je da kisne 15 minuta na toploti od oko 80”c Samo da ne proključa! Jer ako proključa, ili se kuva, takva biljka izgubi veliki deo svojih mirisnih sastojaka, koji s vodenom pa- rom odu u vazduh.

Kuvanje korenja ili drveta, ili njihovo močenje i raskišnjavanje, traje prema njihovoj tvrdoći.

Za neke biljke zna se koliko vremena treba utrošiti pa da se spremi čaj. Tako npr. za čaj od lincure potrebno je 10—15 minuta, za čaj od odoljena (valerijane) treba 20 minuta; koren od vodo- pije (ženetrge, cikorije) treba kuvati 25 minuta. Ali je najbolje držati se onih propisa kako je određeno u knjizi kod pojedinih bolesti. Ako to nije naglašeno, onda za čaj biljka treba da kisne 6—10 minuta.

Vrlo se često pri upotrebi biljaka, da bi se dao dobar ukus leku, dodaje sirup (sok od šećera), pa bilo da je taj sirup napravljen od šećera i vode, ili od čaja neke biljke (njene kore, ploda, cveta, soka itd.) i šećera. Da bi se sirup dobro očuvao, tj. da se ne uplesnivio, da se ne ušećeri itd., potrebno je da količina šećera u odnosu prema tečnosti s kojom se meša bude određena. Obično se na 100 grama tečnosti uzima 180 grama šećera (ili na 1000 grama do 1800 grama). Uopšte, propis je 5 : 9. Sirup se sprema na taj način što se šećer rastvori u tečnosti na umerenoj vatri. Kad hoćemo da spremimo neki mirišljavi sirup, onda šećer rastvaramo u hladnoj vodi.



Share.

Leave A Reply