Istorija visokih potpetica

Može li se zamisliti graciozna, moderna žena bez cipele sa štiklom?

Neke ih nose samo kada izlaze, dok ih neke žene nose svakodnevno pa čak i u svom domu. One ulepšavaju, ispravljaju hod i držanje i simbol su lepote i glamura ali to nije bila njihova prva namena.

OD NEPRIJATELJA ŽENE DO NJENOG SIMBOLA

U samom začetku cipele sa visokom potpeticom bile su ne samo neudobne i teške za kretanje, već namenjene da spreče ženu da ode daleko od kuće. Tada je potpetica bila simbol žene u donosu na muškarca.

Možda i najstrašniji primer u dalekoj istoriji imala je Kina. U toj zemlji ženstvenost se ogledala upravo u obući i onome što ista pokriva. Ljiljanovo (Lotosovo) stopalo je bio proces kojem su bile podvrgnute devojčice i on je podrazumevao podvezivanja stopala kroz čitav period razvoja čto je veoma, veoma bolan potez. Cilj je bio da se stopali što više umanji te se na kraju procesa dovelo na veličinu male kutijice za šminku. Zbog toga što su svakim korakom osećale neizmeran bol, žene su bile primorane da hodaju isturenih grudi i zadnjica što od tog perioda pa nadalje postaje simbol lepote.

Ova obuća kroz istoriju promenila je samo mnogobroj ne izglede, varijante, visine, već i raznorazne namene.

Jedan od najstarijih dokaza postojanja ove obuće možemo videti na muralima nastalim pre više od 3.500 godina PNE u Starom Egiptu. Pretpostavljamo da su ih tada nosili vladari da bi se i bukvalno uzvisili od bosonogih podanika ali i sveštenici u ceremonijalne svrhe.

Iako je godinama unazad smešno zamisliti muškarca u cipeli na štiklu, postoje razdoblja u našoj istoriji (kao što je Stari Egipat) gde su takve stari bile svakodnevnica.

Nisu samo vladari i sveštenici nosili ovu obuću, već i mesari. Ove zanatlije na taj način štitili su stopala od podova uprljanih krvlju zaklanih životinja.

U Starom Rimu i Grčkoj prostitucija je bila legalna, a visoke potpetice vremenom su postale zaštitni znak i način kako prepoznati prostitutku.

Nošene su i sandale na platformu od strane glumaca u dionizijskim svečanostima. Ovakve sandale zvale su se KOTURNE, pravljene su od plute i njihova visina predstavljala je važnost lika u predstavi.

POTPETICE U SREDNJEM VEKU

Tokom ovog perioda, potpetice nisu predstavljale razliku izmedju muškarca i žene, već između „nižeg“ i „višeg“ socijalnog staleža. Uglavnom su bile pravljene od drveta i zvale su se natikače jer su se vezivale na kožnu obuću. Kanalizacija nije postojala, ulice su bile prepune prljavštine tako da su aristokrate u retkim prilikama kada izadju iz svojih kočija morali da se zaštite noseći ovu obuću. Često su se natikače nosile ui u samim dvorovima da zaštite noge od hladnoće.

Od XV veka počinju da se prave i cipele od metala.

Platforma postaje zaista poznata zahvaljujući haremskim ženama u doba Osmanlija.
U razdoblju izmedju XV i XVII najpoznatije i najkarakterističnije su nam CHOPINE, obuća tadašnjih kurtizana.

Bile su veoma skupocene, optočene draguljima, ali istovremeno veoma teške za hodanje. Visina platforme stavljela je do znanja koliko je skupa kurtizana koja ih nosi pa su neretko bivale visoke čak pola metra! Žena koja ih nosi morala je da se kreće uz pomoć nekoliko služavki.

Ova obuća bila je popularna u Veneciji, Kini, Turskoj i Španiji dok je ostatak sveta ismevao ovaj običaj.

„ŽIVOT NA VISOKOJ NOZI“

U XVI veku počinju da se proizvode cipele nalik na današnje. Da bi se omogućilo jahanje u ovoj obući platforma, odnosno štikla se pomera na petu umesto prednjeg dela stopala.

Potpeticu kao neizostavan detalj svakodnevnog života uvodi Katarina De Mediči. Naime ova vladarka je bila nezadovoljna svojim visinomi ljubomorna na stasitu, dugonogu ljubavnicu svoga muža. Iz tog razloga uvela je u modu ovu obuću ne bi li vizuelno bila viša od svoje suparnice. U to vreme potpetice dostižu do 12cm.

Svako ko je važio ili bar želeo da važi za osobu iz višeg staleža nosio je ovu obuću i otuda izraz – „Život na visokoj nozi“.

OD LUJA XIV DO LADY GAGE

Kralj Sunce poznat je po mnogo čemu ali izmadju ostalog i po svojim cipelama na štiklu. Karakteristične crvene cipele oslikavane su raznim scenama iz ratova ili poznatih bitki i nosila ih je cela aristokratija ali dekretom je odredjeno da niko ne sme da nosi višu štiklu od njega.

Dolaskom revolucije i Napoleona svaki vid ovakvih cipela nestaje iz upotrebe zbog ravnopravnosti gradjana. Tim povodom sama Marija Antoaneta je u znak protesta po izvodjenju na giljotinu nosila upravo ovu obuću.

Nakon revolucije potpetica se više nigde ne pojavljuje a u nekim mestima smatrana je i za „djavolju rabotu“.

Ipak cipela na štiklu je našla način da ponovo zaživi i to prvi put posle dužeg vremena 1888. kada je otvorena prva fabrika za njihovu izradu, u Americi.

Sledeću bitniju promeu potpetica doživljava početkom prošlog veka. Borba za ženska prava znatno smanjuje visinu potpetice, i od tada ova obuća doživljava vrtoglave transformacije.

I sami smo svedoci raznih promena pa tu nije bio poštedjen ni sam pojam stila koji se menja (možemo reći) početkom svake decenije.

Danas se možemo susresti sa raznoraznim veličinama, visinama, oblicima i stilovima ove obuće ali ona je uvek tu da istakne eleganciju i ženstvenost.
Medjutim nesmemo zaboraviti koliko je bila sputavajuća i šta je predstavljala cipela sa potpeticom u svom samom začeću.