Sivo, sumorno nebo, Vojislav Ilić – Analiza pesme
NASLOV: Sivo, sumorno nebo
AUTOR: Vojislav ilić
VRSTA: deskriptivna pesma
Tema
Priroda u poznu jesen kada je sve u znaku nestajanja i kopnjenja.
O pesniku Vojislavu Iliću
Vojislav Ilić je rodjen 1860 godine u poznatoj pesničkoj porodici u kojoj su se svi bavili pisanjem. U detinjstvu je često poboljevao pa je imao neredovno skolovanje, a zbog bolesti je melanholizam i pesimizam iz života preneo na pesništvo. To sumorno raspoloženje još više će se pojačati kada mu od tuberkuloze umru žena i deca. I sam umire veoma mlad 1894 godine.
Analiza pesme
U I strofi imamo opi prirode u jesen bez ikakvog prisustva čoveka. Taj opis je dat u tri slike. Prva slika je sivo, sumorno nebo, druga slika je uveli ladolež koji je sumorno spustio vreže i treća slika su grančice koje leže po zemlji. Ove tri slike su date gradacijski od većih ka manjim. NEBO je najveća slika, beskrajna u svom širenju. LADOLEŽ je manja slika bliža zemlji. GRANČICE su najmanja slika, vezana za zemlju. Vidimo da je sve sivo i sumorno. Atribut sivo obeležava svojstvo prirode, dok atribut sumorno ukazuje na čovekovo raspoloženje u toj prirodi.
U II strofi sivilo je još tamnije a raspoloženje još sumornije. Pva slika je sprovod koji se kreće po kaljavom drumu. Druga slika je mršavo kljuse koje lagano vuče taljige, a treća je kiša koja dosadno sipi.
Sve slike u ovoj pesmi proizvodi čulo vida. Dok su u prvoj strofi slike statične u drugoj su pokretne i odredjuju ih trajni glagoli: kreće se, vuče, sipi, prolazi.
Ovo sumorno i mračno raspoloženje radja misao o prolaznosti i smrtnosti svega što je na zemlji. Umire priroda a umire i čovek. Sve tone u smrt. Jedini znak zivota je kretanje prema groblju, staništu smrti.
Da bi što bolje prikazao sliku sivila pesnik koristi po dva atributa uz imenicu: nebo-sivo, sumorno; kljuse-mršavo, maleno. Koristi dve priloške odredbe: sve je-pusto i tavno; sprovod prolazi-pobožno i polako.
Tekst pesme „Sivo, sumorno nebo“
Sivo, sumorno nebo… Sa starih ograda davno
Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,
A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže;
Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…
A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse
Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi —
I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.
