Srbski ili srpski

2

Pravopis i jezičke nedoumice – Saznajte šta je pravilno: srbski ili srpski

Srbski ili srpski U terminu srpski prisutna je glasobna promena poznata kao jednačenje suglasnika po zvučnosti. To podrazumeva da kada se u reči nađu jedan do drugog dva suglasnika različita po zvučnosti, dolazi do njihovog izjednačavanja, odnosno prvi  se jednači prema drugom (kakav je drugi, takav mora biti i prvi).

Na primer:

  • vrabac + vraB-Ca = vraPCa
  • srB + Ski = srPSki
  • svaT + Ba = svaDBa
  • Tako da je pravilno SRPSKI.

Kako se pravilno piše i koristi pridev srpski u rečenicama:

  1. Srpski jezik je najlepši na svetu, po mom mišljenju.
  2. Dok sam išao u osnovnu, mrzeo sam srpski.
  3. Svaki srpski seljak vodi računa o svom ugledu.
  4. Jedan od najbogatijih rečnika je srpski.
  5. Za izučavanje su posebno zanimljivi srpski pridevi i glagoli.
  6. Srpska prezimena se obično završavaju na – ić.
  7. Kako ste se spremili za srpski jezik?
  8. Da li je moguće da tako malo ljudi zna da govori pravilno srpski?
  9. Kako je moguće da je letira za srpski tako obimna?
  10. Deci u osnovnoj školi se retko kada sviđa srpski, a kasnije ga obično zavole.



Share.

2 komentara

  1. Иако је крајем 19. века „Матица Српска“стандардизацијом језика стала у потпуности на позиције Вукове реформе и усвојила облик „српски“, таква одлука није у савршеном складу са важећим граматичким правилима. Наиме, правило једначења сугласника по звучности ни данас се непримењује безусловно, јер прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oнa зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy „Србкињa“, „Србствo“, или „србски“ извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБ. Такође, правило каже да се промена не врши ни уколико би дошло до удаљавања од основа, поготово ако би значење речи постало нејасно. Па тако, генитив од именице „Градац“ јесте „Градца“ а не„Гратца“ или„Граца“ а устаљено је и да се у речима страног порекла („хабзбуршки“, „вашингтонски“) не врши једначење сугласника. Такође, ми пишемо „брдски“ а не „бртски“,„штабски“ а не „штапски“, „вођство“ а не „воћство“ итд. Дакле, поставља се питање, ако се правило о једначењу сугласника по звучности не примњеује безусловно, и ако по важећим граматичким правилима постоје правописни основи за писање облика „Србкињa“, „Србствo“ и „србски“, због чега би овакве одреднице народног сопства писали обликом који пркоси традицији?

  2. Kada čitalac naiđe na pridev “srpski” napisan u obliku “srbski” prvo što mu padne na pamet je da se radi o grešci autora koji nije najbolje upoznat sa pravilom jednačenja suglasnika po zvučnosti, koje nalaže da u ovom slučaju B prelazi u P.

    Pa se često čuje i primedba: “Ovaj nije čuo za Vuka Karadžića”.

    No, da li je zaista tako?

    Oblik “srbski” koriste uglavnom oni koji su vrlo dobro upoznati sa ovim pravilom, te namerno skreću pažnju na njega.

    Mnogi se iznenade kada čuju da je i sam Vuk Stefanović Karadžić koristio oblik sa slovom B.

    Naime, ne samo što je prvi rečnik štampan kao “srBski” nego i sam Vuk o ovom pitanju korespondira sa Vladikom Lukijanom Mušickim, kada mu u svom pismu navodi: “u Rječniku će srbskom biti opisani gotovo svi običaji srbski”.

    Na ovaj deo Mušicki odgovara u svom sledećem pismu Karadžiću rečima: “srbski, Srbkinja mora ostati… i Nemci kažu Habsburg, i mi ljubko a ne ljupko… Da znam da ćete pečatiti Srpski, a ne Srbski, raspisivao bih na sve strane i vikao iz petnih žila da vam ne daju ni krajcare”.

    Sa ovakvim stavom, verujemo, složio bi se i naš poznati pesnik Pavle Popović Šabčanin, a naročito Milica Stojadinović Srbkinja.

    U to vreme je naša najveća pesnikinja bila na vrhuncu evropske slave, a svom je imenu sama dodala nastavak “Srbkinja”.

    Vuk je s njom bio u vrlo dobrim odnosima i nije zabeleženo da je on, ili bilo ko drugi, prigovarao kako jedna od najpoznatijih poeta u ondašnjoj Evropi ne zna da se potpiše.

    Na kraju krajeva, tu su i ondašnje “Novine Srbske” da paze na jezik.

    Dakle, oblik “srbski” je dominirao u drugoj polovini XIX veka, jednako kao što je u prvoj dominirao oblik “serbski”, koji se izgovarao kao “sjerbski”.

    Standardizacijom jezika “Matica Srpska” usvojila je oblik “srpski”, što nikako nije sporno.

    Međutim, neki naši današnji lingvisti navode vrlo razumljive argumente u odbarnu oblika “srbski”.

    Pa tako prof. Dr. Ljubomir T. Grujić kaže: “Pogledajmo primer sa izvedenicama od reči GRB. Pridev od njega je grBski, a ne grPski.

    Zašto tu nije primenjeno pravilo o jednačenju po zvučnosti, pogotovo što je GRB vlastita imenica?

    Drugo pravilo kaže da kada je vlastita imenica koren izvedene reči, onda se ona zadržava u originalnom obliku, tj. Ne menja se, u izvedenoj reči, kao što su Srbkinja, Srbstvo, srbski izvedene reči od imena (vlastite imenice) SRB”.

    Dakle, kako i zašto smo mi Srbi promenili ime sopstvenom jeziku?

    Opet se vraćamo na Vuka Stefanovića Karadžića i njegovu reformu.

    Opšte je poznato da je Vuk živeo i radio u Beču.

    U to vreme je Turska imperija bila već u stanju raspadanja (nekoliko decenija kasnije se konačno i raspala) a za prevlast na Balkanu borila su se dva carstva, Austrougarska i Rusija.

    Balkan je tada bio u geopolitičkom pogledu najbitnija tačka u svetu, jer bi ona sila koja kontroliše Balkan, kontrolisala i koridor Istok – Zapad.

    To rivalstvo Rusije i Austrougarske, oko kontrole Balkana, dovelo je i do Prvog svetskog rata, u kome su nestala oba carstva.

    Srbi su tada bili najbrojniji i najsnažniji narod na Balkanu, a kao Sloveni, i to Pravoslavni Sloveni, bili su vrlo bliski Rusima.

    Beč je tu vezu pokušavao da ublaži što je moguće više, pa je iz tog razloga finansirao i Vukovu reformu, koja je u tadašnjoj Srbiji, Crnoj Gori, kao i Vojvodstvu Srbiji dočekana “na nož”.

    Između ostalog došlo je i do inicijative da se “srBski” menja u “srPski”, jer Nemci nisu mogli drukčije da izgovore.

    O svemu ovome mnogo detaljnije piše Miloslav Samardžić u svojoj knjizi »Tajne “Vukove Reforme”«, koju preporučujemo onima koji žele podrobnije da se informišu.

    Ovi primeri govore o stranom uticaju i da se svodi na “odrođavanje” Srba od Pravoslavnih slovenskih naroda.

    Možda je najočigledniji dokaz za ovakvu tvrdnju ofanziva na ćirilicu, koja se nemilosrdno progoni iz Srbije.

    Nije strašno što Srbi pišu srpskim jezikom, a ne srbskim, ako znaju šta pišu tim jezikom i kakve i čije simbole (i u kakve svrhe) koriste.

    Ali strašno je ako toga nisu svesni, pa im se sutra desi da se ćirilica potpuno ukine, a veze sa našim korenima potpuno zatru.

    U tom slučaju neće biti iznenađenje da za pola veka, ili vek, na Balkanu živi malo pleme Srpa, unijata, koji pišu Gajevom latinicom i svoje korene traže u Zagrebu, Beču i Vatikanu.

Leave A Reply