Proljeća Ivana Galeba, Vladan Desnica

0

Autor: Vladan Desnica
Književni rod: epika
Književna vrsta: roman

Tema dela

Moglo bi se reći da je osnovna tema romana ” Proljeća Ivana Galeba ” sećanje glavnog junaka. Naravno, analiza i interpretacija ovog dela će mnogo bolje objasniti i koja je njegova tema i na koji način su prikazana sećanja, jer je sama kompozicija ovog romana izuzetno specifična.

Analiza i interpretacija lektire “Proljeća Ivana Galeba”

Analiza i interpretacija ovog dela Vladana Desnice svakako moraju početi sa osnovnim infrmacijama o piscu. Vladan Desnica je Srbin iz like i jedan je od potomaka čuvenog Janković Stojana ( Stojan Mitrović Janković ), o kome je pevala srpska epska narodna pesma ” Ropstvo Janković Stojana “. Rad u oblasti književnosti Vladan Desnica je započeo neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata. Pisao je pesme, poeme, ali i kratke priče i novele sa tematikom rodne Dalmacije.

Njegov najpoznatiji roman je ” Proljeća Ivana Galeba “, kojim je uneo u književnost novu formu, takozvani roman – esej. Pored romana čija analiza i interpretacija su predmet ovog teksta, Vladan Desnica je između ostalog napisao i: ” Zimsko ljeto “, ” Olupine na suncu “, te ” Tu, odmah pored nas “. Mesto na kome je Vladan Desnica bio sahranjen, srpska pravoslavna crkva posvećena Svetom Georgiju, a koja se nalazila u mestu Islam Grčki, odmah pored dvora njegovog čuvenog pretka Janković Stojana, nažalost je uništila hrvatska vojska januara meseca 1993. godine.

Roman – esej ” Proljeća Ivana Galeba ” je nastao na osnovu sećanja, ali po principu asocijacija, jer se glavni junak, Ivan Galeb seća svog proteklog života, počev od detinjstva, pa do trenutka kada se našao u bolesničkoj sobi nakon povrede ruke. Iako se, naizgleda radnja romana odvija samo u bolesničkoj sobi, analiza i interpretacija pokazuju da se radnja odvija na više planova. Kako više ne može da se bavi onim čime se bavio praktično celog života, glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba ” oživljava sećanja i tako ispunjava svoje dane.

Proljeca Ivana Galeba

Roman ” Proljeća Ivana Galeba ” pored toga što se smatra da je roman – esej je, takođe i roman toka svesti, jer se njegova radnja zasniva upravo na toku svesti i sećanjima glavnog junaka. A on je ujedno i glavni lik i pripovedač, intelektualac novog vremena, muzičar, koji zbog povrede više ne može da se bavi svojim pozivom. Sada je zaglavljen u bolesničkoj sobi, sam, okružen samo jednoličnim provincijskim životom. Jedina svetla tačka u njegovim praznim danima je bolničarka, koja ga posećuje. Shvativši da može ili da se preda i iščekuje smrt ili da odluči da se bori za život, Ivan Galeb ipak odlučuje, svesno ili ne, da se bori. A njegov vid borbe je prizivanje sećanja. On se seća i najranijeg detinjstva i čak se i sam pita kako je moguće da se seća nekih događaja koji su se odigrali davno. Uz ta sećanja, neosporno dolaze i osećanja koja su ih pratila.

Analiza lika bolničarke je vrlo zanimljiva, jer Ivan Galeb gledajući u nju vidi spas i razmišlja o fenomenu lepote. Za njega ova bolničarka poseduje savršenu lepotu, a Ivan o njoj razmišlja ovako: ” Jer fizička lepota nije puki fizički fakat: kad je to zaista lepota višeg reda, ona je jedan talenat. Talenat kao i svaki drugi. ” Baš iz tog razloga glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba ” smatra da osoba koja poseduje, po njegovom mišljenju savršenu lepotu ima u sebi ono ” nešto ” što joj omogućava da tu lepotu i nosi na pravi način. Glavni junak smatra da je savršena lepota, odnosno lepota višeg reda sama po sebi dovoljna. Za njega postoje dve vrste lepote, ona osnovna, koja nastaje vrlo jednostavno, kada su recimo oba roditelja lepa, pa i njihovo dete bude lepo. Druga vrsta lepote, po njegovom mišljenju je ta lepota višeg reda, koja je: ” Umeće oka da pogleda, umeće usta da se nasmeše. ”

Pored svih ostalih razmišljanja, Ivan Galeb razmišlja i o religiji. A analiza i interpretacija njegovog shvatanja religije je vrlo bitna da bi i analiza i interpretacija čitavog romana bila jasnija. Ivan Galeb priziva u sećanje događaj koji se zbio sa fra Anđelom, kada ga je glavni junak upitao da li postoji Bog? Međutim, fra Anđelo, iako sveštenik, nije želeo da nametne svoje mišljenje mladiću, već mu je umesto odgovora postavio pitanje: da li postoji njegov Bućko? A Bućko je bio izmišljeni lik, kako veli glavni junak, baš kao ” drugi Ivan ” koji je bio njegov verni pratilac.Ivan Galeb je, sasvim logično odgovorio da Bućko postoji u njegovim mislima i da je deo njega, njegove svesti. Tek tada je fra Anđelo odgovorio da i njegov Bog postoji. Tada Galeb shvata da je Bog zapravo nešto što nas brani od zla, a pomislio je i da Bog može biti vrsta umetnosti, kao svojevrstan beg od stvarnosti. Sasvim je normalno da ljudi traže zaštitu od mnogih loših stvari, pa je neko pronađe u Bogu, neko u umetnosti, a neko ima svog Bućka.

Često se kao tema za sastav iz srpskog jezika kada se obrađuje lektira ” Proljeća Ivana Galeba ” uzima upravo shvatanje religije ili lepote, onako kako to vidi Vladan Desnica, odnosno glavni junak Ivan Galeb. Zato je vrlo važno obratiti pažnju na opise lepote bolničarke koja ispunjava dane Ivana Galeba, ali i sećanja na događaj sa fra Anđelom, u kome se govori o verovanju u Boga. Tek kada analiza i interpretacija ovog dela romana bude završena, moći ćete da napišete dobar sastav iz srpskog jezika, jer će vam biti mnogo jasnije gledište glavnog junaka romana o religiji i lepoti.

Pored razmišljanja o lepoti i religiji, trebalo bi pomenuti i ono što se oseća na gotovo svakoj strani ovog romana. A to su razmišljanja o smrti i životu uopšte. Na samom početku romana se pominje viđenje smrti iz ugla dece, koja vide smrt kao nešto vrlo jednostavno. Prema mišljenju Ivana Galeba deca mnogo logičnije i zrelije razmišljaju o smrti u odnosu na odrasle. Ali, Ivan Galeb kao odrastao čovek, se boji smrti. Kako veli, nikada ne bi voleo da umre u jesen ili u predvečerje dana. Glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba ” bi voleo da umre kada sija sunce, kada je sve svetlo. Na taj način suprostavlja u svom umu smrt, kao nešto mračno, svetlom danu, kao simbolu pozitivnog i lepog. Ivan Galeb ide i dalje u svojim razmišljanjima o smrti, jer smatra da smrt treba mrzeti i da će se tako čovek izboriti sa njom.

Prizivajući sećanja, glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba “, čiji je autor Vladan Desnica razmišlja o mnogo čemu, a između ostalog i o: religiji, lepoti, životu, smrti, življenju uopšte, večnosti, trajanju…

U završnoj rečenici romana, Vladan Desnica. čini se daje poentu: ” Ne znam. Osjećam samo da nema stvarnijeg doba od toga: mir s radošću, s bolom – i preplavljenost suncem. ”

Motivi u romanu

Iako su u romanu ” Proljeća Ivana Galeba ” prisutni brojni motivi, dva motiva se izdvajaju po snazi i po učestalosti. Prvi motiv je motiv sećanja, a drugi je motiv smrti, koji je prisutan u gotovo svakom poglavlju.

Kompozicija

Kompozicija romana ” Proljeća Ivana Galeba ” je vrlo specifična. Baš zato se često može čuti da je književna vrsta kojoj ovaj roman pripada takozvani roman – esej.
Roman ” Proljeća Ivana Galeba ” je uneo novine u književnost, jer do tada ova vrsta nije bila prisutna u srpskoj književnosti.

Sam roman je nastao na vrlo specifičan način. Naime, na osnovu asocijacija glavni junak priziva sećanja, na kojima se zasniva radnja romana. Vladan Desnica tka priču svog romana na osnovu, na prvi pogled čini se nabacanih sećanja glavnog junaka. Možda će vam nakon ovoga zvučati da je kompozicija romana ” Proljeća Ivana Galeba “haotična, međutim to uopšte nije slučaj. Vladan Desnica, zapravo sa posebnom pažnjom piše o događajima koja priziva Ivan Galeb. Ono što je specifičnost ovog romana jesu te asocijacije, na osnovu kojih nastaje i kompozicija romana.

Likovi

U romanu ” Proljeća Ivana Galeba ” je prisutan veliki broj likova, ali svi oni su prikazani kroz prizmu glavnog junaka, koji je ujedno i glavni junak i pripovedač.
Ivan Galeb se seća i svoje majke, koju je rano izgubio, a pominje i oca koga se ne seća, jer je preminuo dok se Ivan još nije rodio.

Ljubav prema muzici je nasledio od svoje bake, koja je brinula o njemu kada je ostao bez roditelja. O njoj govori sa puno ljubavi i poštovanja, te se seća da je ona svirala klavir i pevala.

Seća se i svoga dede, strica, ali i župnika koga su, čini se svi voleli i poštovali, jedino Ivan nije imao pozitivna osećanja prema njemu.

Sam lik Ivana Galeba je vrlo specifičan i izuzetno slojevit, pa ga tako i treba posmatrati. A analiza i interpretacija glavnog lika je vrlo bitna za razumevanje čitavog romana ” Proljeća Ivana Galeba “. Naime Vladan Desnica je sa puno pažnje stvarao svog glavnog junaka i svakako je opravdao razlog ovakve forme romana. Pa da vidimo koji je razlog da je roman ” Proljeća Ivana Galeba ” takozvani roman – esej, a ne roman napisan u klasičnoj formi? Naim, sam Ivan veli da je još od detinjstva imao problem sa tom ” niti “, odnosno sa svojim lutanjima. Apsolutno će vam biti jasno o čemu pričam, kada pročitate šta junak lično kaže o svojim digresijama i razmišljanjima: ” Eto sam opet odlutao! Na svakom ćošku pobegnem sam sebi sa lanca. Stalno mi se mrsi i prekida nit. To mi je stara mana. Još iz detinjstva. Večito su me korili zbog te ” niti ” i zbog neprestanih digresija. A ja sam se već onda čudio: što im je toliko do te blažene ” niti “! Kao da je ” nit ” ono najvažnije i najbitnije što čovek čoveku ima da saopšti! I činilo mi se da baš u tim ” digresijama ” leži sama suština onoga što želim da iskažem. ”

Prepričano delo “Proljeća Ivana Galeba”

Glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba ” leži u svojoj bolesničkoj sobi, nakon povrede ruke i svoje dane ispunjava sećanjima na detinjstvo. Tako čitalac saznaje da je Ivan Galeb detinjstvo proveo sa dedom i babom, jer je vrlo rano izgubio oba roditelja. Sa njim su živele i dve tetke, koje je dečak, kako veli doživljavao kao jedno biće.

Njegova majka je bila lepa žena i Ivan Galeb ju je jako voleo. Nakon majčine smrti, dečak je počeo da živi praznim životom, ne nalazeći smisao ni u čemu. Nakon toga se sećanja vraćaju na babu i dedu uz koje je rastao. Svi njegovi preci su bili vezani za more, a otac mu je čak umro na moru. Njegove dve tetke, koje su bile za dečaka kao jedno, su na posletku otišle u manastir i tamo živele do kraja života. Tu je bio i Ivanov stric, koji je bio bolešljiv i život je proveo u uglu sobe posmatrajući brodove.

Potom se glavni junak romana ” Proljeća Ivana Galeba ” vraća u sadašnji trenutak, doktor mu dolazi u posetu. Tada čitalac saznaje da je Ivan Galeb vrlo uspešan violinista, ali da je nesrećnim slučajem na nekom izletu povredio ruku, te više ne može da se bavi muzikom. Ivan ne želi nikoga da vidi, želi jednostavno da bude sam. Tu samoću on ispunjava sećanjima.

Priseća se kuće u kojoj je proveo detinjstvo, dadilje koja ga je razumela i koja mu je ” stvorila ” Bućka, koji je bio izmišljen lik i podsećao je na Ivana.

Ivan Galeb se priseća i kako je kao dečak razmišljao o smrti. Jednog dana je otišao na tavan i preturajući po starim kutijama pronašao violinu babinog brata i od tog trenutka počinje njegova ljubav prema muzici. Ubrzo Vladan Desnica veli da njegov glavni junak shvata da bi i bez te nesreće prestao da se bavi muzikom. Nije mu se to dopalo, ali bio je svestan da je to tako.

Ivan Galeb razmišlja o lepoti, a jedino što mu ispunjava i ulepšava dane, pored sećanja jeste lepa bolničarka koja mu dolazi u posetu. Gledavši nju Ivan Galeb, odnosno pisac lično iznosi svoje viđenje lepote, te govori o dva tipa lepote: običnoj, koja se dobija nasleđem i, kako je naziva višoj lepoti.

Seća se Ivan i razgovora sa fra Anđelom, kada ga je upitao da li postoji Bog? Seća se i svog učitelja violine, susreta sa kolegama iz škole, Egidija koji je svirao tromblon, te njegove ćerke Kalpurnije, iznosi svoje viđenje umetnosti, razmišlja i o smrti, ali i o životu uopšte, o ljubavi i o još mnogo čemu.

Jedna od najzanimljivijh scena koje govore o Ivanovom viđenju smrti je priča o Krezubom i o skici za roman koji on želi da napiše. Taj roman je govorio o novom leku koji je zamišljen kao lek protiv smrti. Reč je o ” Athanatik ” – u, koji može da pobedi smrt. Međutim, on je skup i mogu da ga priušte samo neki ljudi, koji imaju dovoljno novca da ga plate. Tako je došlo do podele sveta na smrtne i besmrtne, ali se ubrzo javlja i potreba da se taj lek uništi jer su ljudi počeli da uzvikuju i traže da im se vrati smrt. Možda zvuči paradoksalno, ali jasno je da je smrt sastavni deo života, a takvo viđenje zastupa i glavni lik romana ” Proljeća Ivana Galeba “.

Dolores je bila Ivanova žena, koja je imala puno razumevanja za njega. Imali su i ćerku Maju. Međutim, Dolores više nije mogla da izdrži sva Ivanova lutanja i strahove, pa ga je napustila. U trenutku kada mu umire ćerka od neke neizlečive bolesti, Ivan Galeb shvata šta je prava usamljenost. Upravo se od tog trenutka Ivan odlučuje za lutanja, a u tim lutanjima stiže i do rodnog mesta kada shvata da ne oseća nostalgiju za tim mestom, već za onim kako se on osećao dok je živeo tu.

Glavnom junaku se zdravstveno stanje pogoršava, odlazi na operaciju, a po završetku operacije opet mu dolaze na um sećanja, ali i razmišljanja o svemu: o životu, smrti, trajanju, večnosti i življenju uopšte.

Na kraju romana ” Proljeća Ivana Galeba ” glavni junak izlazi iz bolnice, a napolju je proleće. Ivan uživa u malim stvarima, u prirodi i u tome pronalazi dublji smisao.

Citati u lektiri “Proljeća Ivana Galeba”

  • Suočavam se sa samim sobom. Sravnjujem moj život sa životom drugih ljudi i nastojim da se nekako tešim. Ma koliko neosmišljen, ma koliko uzaludan, opet mi se čini da nije bio siromašniji od života drugih. U stvarima je jedna luda zbrka i jedna mudra harmonija, jedan pijani besporedak i jedan dublji smisao. Kome je dato da to spozna, dobro je preživeo svoj vek. Taj je obišao čitav svoj krug.
  • Gotovo uvijek na predstave velikih djela poezije odlazim sa zebnjom. I najčešće se s predstave vraćam s još jedanput potvrđenim uvjerenjem da istinski velika djela dramske poezije ne bi trebalo prikazivati, da njihov goli tekst ne treba nikakve integracije ili nadopune, da su ona i bez ‘scenske realizacije’ potpuno realizirana, u sebi cjelokupna, sama sebi dovoljna, dokraja dorečena. Koliko smo puta, poslije pretrpljene predstave, u noćnoj tišini naše sobe posegnuli za knjigom na polici da između dviju sklopljenih stranica opet nađemo ona velika mjesta koja su nam na predstavi prikraćena.
  • Djetinjstvo – pregršt besmrtnosti!
  • Ljubav je spoj dviju u svemiru rasturenih pola koje se međusobno traže.
  • Tajna jakih je da umiju biti slabi, tajna slobodnih da umiju svoju slobodu okačiti o klin kad zatreba.


Share.

Leave A Reply