Život Anice Savić-Rebac
Anica Savić-Rebac
Godine 1892. 04. oktobra, u kući Milana i Julijane Savić u Novom Sadu, rođena je kćer Anica. Od malih nogu je, zahvaljujući ocu, koji je bio sekretar, a potom i urednik „Matice Srpske”, bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima toga doba. Milan Kašanin piše: „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom…”.
Njen prvi prevod, Bajronovog dela „Manfred” objavljen je kada je imala samo 13 godina. Uporedo sa prevođenjem, ova darovita Novosađanka je objavljivala i svoja dela. Iz njenog pera su izašle drame: „Nijova”, „Ifigenija” i „Poslednja sveštenica Palade Atine”, inspirisane antikom, kao i pesme: „Pan” i „Renesans”.
U proleće 1921. godine udaje se za službenika Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Hasana Repca. A godinu dana nakon venčanja, mladi bračni par se seli u Beograd, gde se Anica zapošljava u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Devet godina kasnije sele se u Skoplje, gde Hasan dobija premeštaj.
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirala je 1932. godine. Nakon toga objavljuje brojne eseje. Bila je opčinjena Njegoševom „Lučom mikrokozma” i upravo je ona zaslužna što je ovo delo prevedeno na engleski i nemački jezik. Dopisivala se sa brojnim evropskim ljudima od pera kako bi „Luča” postala poznata širom Evrope i sveta. Tomas Man je njene odlomke uneo u svoja dela, a čuvena Rebeka Vest je pisala o njoj kao „srpskoj filozofkinji i poetesi”. Nažalost, samo u svojoj zemlji ova vrsna Srpkinja nije imala podršku za ono sto je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna.
Omiljeni pesnik i veliki prijatelj Anice Savić-Rebac i njene porodice bio je Laza Kostić. Smatrala ga je najvećim srpskim pesnikom. Njen dom je bio pun predmeta vezanih za Lazu, a u svakom kutku su bile slike njegove tragične ljubavi, Lenke Dunđerski. Baš je ta Lazina ljubav nadahnjivala pesnikinju.
Ali i ona prava, životna. Ljubav prema Hasanu. Kako navodi Ljiljana Vuletić, u svojoj knjizi „Život Anice Savić-Rebac: „Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti.” Ona, takođe navodi da su njihovi prijatelji govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. Jedan od njih kaže: „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav”.
Iste noći kada je Hasan umro, Anica je sebi prerezala vene. Teškom mukom su je spasili. Nakon njegove sahrane, Darinka Grabovac, komšinica i prijateljica predala joj je pismo koje je Hasan ostavio za nju. Čitajuci ga, Anica je rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg”. Pisalo je: „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo…”.
Anica je izvršila samoubistvo samo nekoliko meseci nakon Hasanove smrti. U oproštajnom pismu je napisala: „Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno”.
Ovaj događaj je izazvao brojne komentare i izmišljotine, čak i one najprizemnije. No, ipak, kako kaže Ljiljana Vuletić: „Odričući se života lišenog smisla, Anica je afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije.“ I to ljubav, koju malo ko ima privilegiju da doživi.
