Sedmo svetsko prvenstvo 1962 u Čileu

Posle 12 golina elita se vratila u Južnu Ameriku. Domaćin sedmog Svetskog šampionata bio je Čile od 30. Maja do 17. Juna.

Ponovo je oboren rekord u broju reprezentacija prijavljenih za učešće u kvalifikacijama.“Vizu” za Čile želelo je 56 selekcija, pa je organizovan preeliminarni ciklus u A grupi.

Po okončalju kvalifikacija, na poprište Mundijala donutopali su Engleska, Argentina, Švajcarska, Urugvaj, Meksiko, SR Nemačka, Čehoslovačka, Jugoslavija, Španija, Kolumbija, Mađarska, Sovjetski Savez, Italija i Bugarska. Tamo su ih već čekali domaćini Čileanci i svetski šampioni Brazilci.

Sistem takmičenja bio je identičan prethodnom turniru. Šesnaest timova je podeljeno u četiri grupe gde su odmerili snage po jednostrukom bod sistemu „svako sa svakim“. Po dve prvoplasirane reprezentacije nastavile su takmičenje u četvrtfinalu, a dalje se igralo po“nokaut – sistemu“.

Mundijal u Čileu bio je, procenjeno po imenima učesnika, najkvalitetniji od svih do tada održanih. Na okpiu su se našli svi svetski šampioni – Urugvajci, Italijani, Nemci i Brazilci, tri bivša vicešampiona — Argentina, Mađarska i Čehoslovačka. Osam reprezentacija ranije je već učestvovalo na završnim turnirima, a jedini debitanti bili su Bugari, koji su u kvalifikacijama eliminisali Francusku, treće plasiranu reprezentaciju prvenstpa u Švedskoj 1958.

Jugoslavija je ponovo imala veliki i ambiciozan tim.“Plavi“ su u Čile otputovali kao vicešampioni Enrope u finalu Kupa nacija 1960. Poraženi od Sovjetskog Saveza 1: 2 i najavljivali da će na petom pjavljivanju među planetarnom elitom igrati značajnu ulogu. Legendarni jugoslovenski “olimpijski tim sišao je sa scene i prepustio naslednicima teško breme očuvanja tradicije uspešnih igara na Mundijalima, što su oni u punoj meri uspeli, pa čak i nadmašili slavne ipethodnike.

Neizvesnosti o ishodu sedmog Prvenstna sveta bilo je, ipak, malo. Brazil, bez obzira na žestoku konkurenucju, slovio je kao jedini favorit.“Karioke” su došle sa ‘uvenim kvintetom napadača Didi – Garinča – Vava – Pele – Zagalo spremnim da podnese i najteža iskušelja na putu do trona.

Uprkos velikom broju kvalitetnih reprezentacija, Mundijal u Čileu ostaće upamćen po mnogim nemilim scenama i incidentima koji ma su utakmice obilovale. Tehnika i virtuoznost sa loptom počeli su da posustaju pred grubim nasrtajima odbrambenih igrača zaleženih da ne birajući sredstna zaustave golgetere. Kao primer “novog fudbala“ istakao se duel Čilea i Italije, koji su mnogi izveštači inspirisani divljačkim grubostima fudbalera oba tima okarakterisali kao “bitka kod Santijaga“. Žrtva takvog stila bio je i već slavni Pele. Nije uspeo da izbegie nasrtaje gnevnih čuvara, pa je završne mečene Brazila posmatrao sa klupe za rezervne igrače.

Brazil je, ipak, imao igrača spremnog da ga povede ka drugom osvajanju „zlatne boginje“. Bio je to omaleni Manuel do Santos; poznatiji pod nadimkom Garinča, što je, u prevodu značilo: “mala ptica“ Demonstrirao je izuzetnu veštinu driblinga, a hitrinom je lako razbijao odbrane gorostasnih timova iz Evrope.

U borbi po grupama bilo je malo iznenađenja. Najveće je, svakako, remi Sovjetskog Saveza, aktuelnog prvaka Evrope, sa Kolumbijcima.  Sovjeti su vodili ubedljivo 4: 1, međutim, Kolumbija je za 22 minuta uspela da izjednači na 4:4. U trećem kolu Sovjetskom Savezu bila je potrebna pobeda protiv Urugvaja, ali do 89. Minuta rezultat je bib poravnat 1: 1, pa bi “zbornaja“ tek u poslednjim sekundama golom Ivanova uspela da se domogne najviše pozicije i lakšeg protivnika u četvrt – finalu.

Jugoslavija je u četvrtfinalu morala ponovo, treći put uzastoino, da omeri snage sa Nemačkom. Ovog puta u “pancir diviziji“ nije bilo Helmuta Rana, nezaustavljivog golgetera koji je “plavima” zagorčao život u Švajcarskoj 1954. I Švedskoj 1958. Sve je bilo spremno za revanš.

Na tribinama stadiona “Nacional“ u Santijagu okupilo se 55 000 gledalaca. Nemci su nameravali da zaigraju na kartu tradicije, straha Jugoslovena, ali nova generacija „plavih” nije bolovala od kompleksa i bila je spremna da se uhvati u koštac sa svakim rivalom. Počelo je, međutim, kolosalnom šansom Nemaca brzonogi Une Zeler za santimetar cilja neprecizno i lopta pogađa stativu.

Jugosloveni uzvraćaju. Na terenu se vodi bitka dostojna rivaliteta starih poz – nanika. Publika je zadovoljna, ali nedostaju golovi. U finišu susreta Jugoslovene je zadesio i veliki maler povredio se half Petar Radaković. U sudaru sa jednim reprezentativcem Nemačke pukla mu je arkada. Nije, međutim, želeo da napusti meč. Dr Aca Obradonić na brzinu mu je ušio ranu, stanio kopču i čalmu oko glave i Radaković se vratio u teren. Upravo u tom momentu Galić centrira u šesnaesterac i lopta pada pravo na nogu Radakoviću koji je sa desetak metara silovito šalje u mrežu – 1: 0 za Jugoslaviju.

Pobeda je bila na pomolu, ali trebalo je izdržatm pet paklenih minuta napada Nemaca. Rastrčala se “pancir divizma”, jurišala na gol “mladih”, ali odbrana Jugoslovena je odolela. Konačno pobeda protiv Nemačke, prva na šampionatima sveta i veoma, veoma draga nakon dna uzastomna neuspeha u četnrtfinalu.

U preostalim utakmicama četnrtfinala Brazil je očekivano savladao Englesku, a Čile, favorizovan kao domaćin, selekciju Sovjetskog Saveza. Uzbudljiv je bio meč Čehoslovaka i Mađara. Plasman onih selekcija predstavljao je veliko iznenađenje. Naslednici nekadašljih vicešampiona sveta došli su na sedmi Mundijal bez velnkih šansi da zaigraju značajniju ulogu, a ipak su pronašli svoje mesto u gornjem delu elite. Bolji u “derbiju iznenađenja“ bili su Čehoslovaci i u polu – finalu su za rivale imali Jugoslovene.

Jugoslavija je plasmanom u polufinale ponovila uspeh sa premijernog Mundijala u Urugnaju 1930, ali “plavi” su bili uvereni da mogu da načine još veći podvig, da konačno zaigraju u finalnoj predstani Svetskog kupa.

Sve nade polagane su u Dragoslana Šekularca. Majstorstvom sa loptom, posebno prikazanim u meču sa Urugvajem kad je kandidovan za mesto u “idealnom timu šampionata’’, imao je težak zadatak da Jugoslaviju trasira put ka Samtijagu, ka stadionu “Nasional” gde je pobednika ovog meča očekivao niko drugi do Brazil.

U  prvom poluvremenu vodila se ravnopravna borba, Čehoslovaci, treći na Kupu nacnja Evrope 1960, i vicešampioni Starog kontinenta Jugosloveni odlučivali su ko će braniti čast evropskog fudbala u čileanskom finalu. Posle 45 minuta igre, ipak, nerešeno 0: 0. Samo što je počelo drugo poluvreme Kadraba dovodi Čehoslovake u vođstio. Taj gol kao da je pokrenuo „Plave“ i oni najzad počinju silovite napade ka golu Šrojfa, ali čuvar mreže Čehoslovačke na janbolji način opravdao ej titulu najboljeg golmana Mundijala. Bravurozno je zaustavljao sve udarce na gol i uspešno čuvao minimalno vođstno svoga tima. U 70. Minutu, ipak, Dražen Jerkonić šalje neodbraniv šut i Šrojf je morao u mrežu po loptu.

Na Jugoslovenima se, međutim, sve više osećao umor od napornog meča sa Nemcima u četvrtfinalu. Iscrpljena je sva snaga i Čehoslovaci su u finišu meča došli do kapitalne prednosti 3: 1 – Finale je za Jugoslaviju ostalo nedostižno.

‘‘Plavi” su, umesto na završnu, morali na utešnu predstavu. U borbi za treće mesto očekivao ih je domaćin Mundijala Čile. Jugosloveni su žarko želeli da kroče na pobedničko postolje, makar i na najnižu stepenicu, ali sreća je okrenula leđa. Lopta nikako nije htela u gol. Čileanci su čitav meč proveli u podređenoj ulozi, da bi, po isteku 90. Minuta slavili. Bukvalno u poslednjim sekundama susreta, Vlatko Marković je, užeo da loptu izbaci, nespretno reagovao i poslao je u mrežu Jugoslavije. Tako je “plavima“, zahvaljujući auto – golu Markovića, izmaklo i treće mesto iako su, prema procenama većine izveštača, zaslužili da uveličaju trijumf Brazila u fnalnom meču.

Na stadionu „Nasional“ 17. Maja 1962. Okupilo se blnzu 70. 000 gledalaca da bi uživalo u novoj predstavi “karioka”. Bez  Pelea nisu bili snažni kao četiri godine ranije, ali slovili su za stoprocentne favorite. Sve što su Čehoslovaci učinili bilo je očuvanje tradicije da poraženi finalista prvi postigne gol. U 15. Minutu Masopust je iskoristio nesmotrenost odbrane Brazila, utrčao u slobodan prostor i “iz prve“ poslao loptu u mrežu Gilmara. Brazilci su se krenuli, zaigrali kako umeju i za samo dva minuta izjednačili. Posle auta na levoj strani,“Peleov zamenik” Amarildo je u solo prodoru pobegao trojici Čehoslovaka, stigao do gol – aut linije, a kad je golman Šrojf krenuo na očekivani centaršut iznenada je loptu uz prvu stativu poslao u mrežu.

Remi u prvom poluvremenu malo koga je zavarao. Brazil je i dalje bio jedini pretendent na presto. U 69 – minutu potvrdio je to Zito, pošto je na“drugoj stativi usamljen sačekao centaršut Garinče i grudima loptu sproveo u mrežu! Tačku na meč stavio je Vana, posle grube greške čehoslonačkog golmana Šrojfa.

Brazil je drugi put osnojio “zlatnu boginju“. Rio je bio spreman za još jedan karneval. U Čileu su rođeni novi fudbalski bogovi i to je vredelo proslaviti na način kako to samo Brazilui umeju uz sambu.

Čehoslonaci ni onog puta nisu žalili. Kao 1934. Posle izgubljenog finala protiv Italije, i 1962. Su u domovini dočekani kao svetski šampioni.

Četirtfinale

Jugoslavija – SRNemačka 1: 0 (0: 0)
Čile – Sonjetski Savez 2: 1 (2: 1)
Brazil – Engleska 3: 1 (1: 1)
Čehoslopačka – Mađarska 1: 0 (1: 0)

Polufinale

Čehoslonačka – Jugoslanija 3: 1 (0: 0)
Brazil – Čile 4: 2 (2: 1)
Utakmica za treće mesto
Čile – Jugoslavija 1: 0 (0: 0)

FINALE

Brazil — Čehoslocačka 3: 1 (1: 1)

Santijago, 17. Juna 1962. Stadion“Nasional” Gledalaca 68. 500. Sudija Latišep /Sovjetski Savez/

Strelci: 0: 1 Masopust/15/, 1: 1 Amarildo /17/, 2: 1 Zito/69/, 3: 1 Va – va /78/

BRAZIL: Gilmar, ‘đ. Santos, Mauro, Zito, N. Santos, Zozimo, Garinča, Didi, Vava, Amarildo, Zagalo. Selektor Zeze Moreira.

ČEHOSLOVAČKA: Šrojf, Tihi, Nopak, Pluskal, Popl uhar, Ma – sopust, Posimhal, Šerer, Kardraba, Kvašljak, Jelinek.