Deveto svetsko prvenstvo 1970 u Meksiku

Tačno 40 godina nakon premijernog Mundijala, Meksiko je od 13 – juna do 7. Jula 1970. Organizonao deveti Svetski šampionat. Ako je prethodni propratio slogan “fudbal se vratio kući „, onda se za meksički turnir može reći da se fudbal vratio korenima, jer po svemu što je 1970. viđeno, ovaj i danas slovi za jedan od najkvalitetnijih ikada održanih. Konačno, na okupu se našlo svih pet osvajača “zlatne boginje“ / sledećeSP na kome su učestvovali svi šampioni odigrano je tek 16 godina kasnije, ponovo u Meksiku.

U kvalifikacijama je ponovo oboren rekord u broju prijavljenih reprezentacija. Za učešće na Svetskom kupu kandidovalo se 68 selekcija. Posle eliminacionih borbi održanih u 16 grupa, u Meksiku su doputovali najbolji timovi Bzelgije, Bugarske, Čehoslovačke, El Salvadora, Italije, Izraela, Maroka, SR Nemačke, Perua, Rumunije, Sovjetskog Saveza, Švetske, Brazila i Urugvaja. Elitu su upotpunili domaćini Meksikanci i svetski šampioni Englezi.

Iako deveti Mundijal nosi visoku ocenu kvaliteta, činjenica je da nekoliko snažnih selekcija nije stiglo do Meksika. Najveće iznenađenje u Engleskoj 1966. Je reprezentacija Portugala, koja nije uspela da prebrodi kvalifikacije. Jugoslavija, vicešampion Evrope, takođe je ostala bez meksičke vize. Nisu doputovali ni Argentinci pošto su u kvalifikacijama poklekli pred Peruom.

Kad se kaže da je u kvalifikacijama za deveti završni turnir Svetskog kupa bilo mnogo vatre takve reči mogu i da se bukvalno protumače, pošto je odlučujući duel između El Salvadora i Hondurasa bio povod za oružani sukob ovih susednih zemalja. Kako su oba rivala ostvarili pobede kad su imali prednost domaćeg terena, morali su da na neutralnom bojištu odigraju “majstoricu”. Za poprište trećeg meča izabran je Meksiko Siti. Posle 120 minuta iscrpljujuće i neizvesne borbe pobedio je El Salvador rezultatom 3: 2, a ovakan ishod bio je razlog da u pograničnom delu izbije niz oružanih incidenata koji su kasnije prerasli u rat. U istoriji ovaj sukob ozvaničen je kao “fudbalski rat” u kome je bilo samo poraženih na obe strane.

Završni turnir odigran je po već ustaljenom sistemu sa 16 učesnika, najpre podeljenih u četiri grupe. A zatim i u “nokaut takmičenju”.

Mundijal je održan na američkom kontinentu i za najvećeg favorita slovio je Brazil. “Karioke” su ponovo imale snažan tim, po procenama mnogih stručnjaka verovatno najbolji koji se ikada popeo na svetski tron: Galmar, Žairzinjo, Žarson, Tostao, Rivelinjo… I, naravno, Pele ovog puta zdrav i smreran da povede Brazil u još jedan pohod na tron.

Englezi su se, takođe, dobro kotirali po sudu bukmejkera. U Meksiko je došao “kostur“ tima koji je četiri godine ranije osvojio “zlatnu boginju ” osvežen novim momcima dostojnih da brane čast postojbine fudbala. Ostrvljani su pritom bili ovenčani „bronzom“ sa Prvenstva Evrope i imali su velike šanse da sačuvaju presto.

Nemci su, takodje, imali sjajan tim sačinjen od učenika finalne utakmice u Engleskoj i nove generecije koja je već najvila da je spremna da pokori Evropu i Svet u osmoj deceniji 20. veka.

Najveći favoriti sa evropskog tla bili su, ipak, Italijani, zvanični šampioni Starog kontinenta. Dres azurno plavih boja nosili su veoma cenjeni Faketi, Rivera, Riva i konačno Sandro Madžola, sin legendarnog italijanskog reprezentativca Vitoria Macole nastradalog u avionskoj nesreći 1949. Na brdu Suirego iznad Torina. Sandro je želeo da ponovi podvig slavnog oca i da ime porodice Macola upiše kao jedine koja je uspela da iznedri dve generacije osvajača “zlatne boginje“.

Od južnoameričkih timona u favorite “iz senke” ubrajan je jedino Urugvaj, ponajviše zbog oreola dvostrukog svetskog šampiona, ali ne sa velikim izgledima da se u finalnom meču pojavi na stadionu“Auteka“.

Prva grupa završnog turnira nije bila posebno atraktivna, a Sovjetski Savez, četvrtoplasirani tim sa poslednjeg šampionata Evrope, i domaćin Meksiko lako su opravdali naslove favorita i zauzeli pozicije koje su obezbeđivale plasman u četvrtfinale uzajamno remiziravši, a u duelima sa Belgijom i El Salvadorom nisu doznolili iznenađenja.

U Drugoj grupi očekivala su se uzbuđenja. Na okupu su se našla dna prva svetska šampiona – Urugnaj i Italija  i vicešampion sa Mundijala 1958. Švedska. Ova tri tima odlučivali su o poretku za četvrtfinale, dok je Izrael slovio za autsajdera. Konačna tabela potvrdila je predviđanja o konačnom poretku, ali tek nakon mnogo peripetija. Pošto su u prvom kolu Italijani i Urugvaj očekivano savladali Izraelce i Šveđane, u drugom krugu situacija se zakomplikovala. Urugvajci i Italijani su remizirali, očekujući da će lako u poslednjem osvojiti po dva planirana boda, međutim, pošto su Šveđani i Izraelci takođe odigrali nerešeno, pre poslednjih 90 minuta sva četiri tima su imala šanse za plasman u naredni krug! “Azuri” su u trećem kolu neočekivano podelili bodove sa Izraelcima u meču bez golova, a poraz Urugvaja od Šveđana 0: 1 bio je ravan senzaciji. Matematika je, ipak, obavila svoj deo posla. Italijani su imali kapitalna četiri boda i zauzeli su prvu poziciju, a da su postigli samo jedan gol! Urugnajci su u četvrtfinale stigli zahvaljujući jednom golu manje primljenom od Šveđana!

U trećoj grupi sve je proteklo prema protokolu. Brazil prvi, Engleska druga. Rumumija i Čehoslovacima sledio je častan oproštaj nakom mečeva sa dva poslednja svetska šampiona.

Komačno, u Četvrtoj grupi pobednik je unapred bio poznat. Nemci se nisu poigrali sa reputacijom i maksimalnim učinkom obezbedili su plasman u četvrtfinale.

Iznenađenje je predstavljao Peru, ali kako Maroko i Bugarska nisu imali rejting malo se pričalo o Južmoamerikamcima, i to s pravom, jer je Peruance u četvrtfinalu očekivao duel sa Brazilom u kome nisu mogli ništa dobro da slute. Na kraju su čak bili i zadovoljni pristojnim porazom 2: 4. Brazil je lako i trijumfalno krčio put ka finalu. Nisu se mučili ni Italijani. Iako su za protivnika imali domaći Meksiko, bez problema su stigli do 4:1 i rezervisali mesto u polufinalu.

Preostala dva meča četvrtfinala donela su, ipak, mnogo uzbuđenja. Urugvajci su tek u 118. Minutu, golom Esprega, eliminisali selekciju Sovjetskog Saveza, ali pohvale su izostale. Pobedonosni gol Urugvaj je posti gao slično kao protiv Jugoslavije 1930. Lopta je izašla u gol – aut, jedan od igrača Urugvaja požrtvovano se za njom bacio i vratio u teren. A Esprega poslao u gol. Sovjeti su reklamirali prekid igre, ali sudija je pokazao na centar.

Četvrti meč bio je prava poslastica za ljubitelje fudbala. Sastali su se finalisti prethodnog Mundijala. Engleska i Nemačka. Sada, na neutralnom terenu, trebalo je proveritn ko je bolji. Počelo je kako Englezi ni u najoptimističnijim predviđanjima nisu slutili: mosle 45 minuta vodili su 2:0 golovima Malerija i Pitersa. Nemci, po starom običaju, pokazuju svoju snagu tek u za druge timove bezizlaznoj situaciji. Prvo Bekenbauer, a zatim i Zeler tresu mrežu i poravnavaju na 2: 2. Rezultat identičan londonskom finalu. Ponovo se igraju produžeci. Ovog puta raduju se Nemci. Golom Milera u 108. Minutu plasirali su se u polufinale, a Engleze bez “zlatne boginje“ vratili na Ostrvo.

Polufinale je donelo evropski derbi i “reprizu” finala Mundijala 1950. Sastali su se Italija – SR Nemačka i Brazil – Urugvaj da odluče ko će se u finalu boriti za nasledstpo Engleza.

Brazilci su bili silno motivisani za meč sa Urugvajem. Ni posle 20 godina nisu
zaboravili debakl na “Marakani” i želeli su osvetu. Pele i drugovi zaigrali su najlepšu fudbalsku sambu. Pokazivali su sve čarolije koje su ih izdvojile kao umetnike s loptom, poigraiali se sa rivalom i na kraju trijumfovali 3: 1 – Bio je to duel neravnopranih protivnika u čiji ishod niko nije sumnjao čak ni kad su Urugvajci nosle prvih 45 minuta prizivali uspomene na Mundijal 1950. Ovog puta pobednik je mogao biti samo Brazil.

Italijani i Nemci u drugom polufinalu odigrali su još jedan meč za poseban pasus u antologiji fudbalskih Mundijala. Bio je to duel podjednako snažnih rivala u kome su odlučivale sitnice o učesniku finala. Akteri su se potrudili da odigraju jedan od najdramatičnijih susreta u istoriji Mundijala i da obeleže meksički šampionat kao jedan od najuzbudljivijih.

Do 89. Minuta Nemci su vodili 2: 1. Već su razmišljali o “kariokama“ kad se u njihovom šesnaestercu nenadano pojavio italijanski bek Burgnić koji je jedan “otpadak” smestio u mrežu“pancir divizije”. Ponovo produžeci.

Ali, maler za Nemce. Centarhalf Franc Bekenbauer je obnovio povredu ramena i osećao je snažne bolove. Teško se kretao, ali nije želeo da napusti teren. Lekari su mu uvezali ruku uz telo i “Kajzer“ je meč nastavio obmotan metrima zavoja! To se osetilo na igru odbrane Nemaca. Prvo Riva u 103 – minutu, zatim i Rivera u 111. Obezbeđuju Italiji ubedljivih dva gola prednosti. Nemci do kraja stižu samo do podnošljivih “minus jedan”.

Finalni meč odigran je 21. Juna 1970. Na stadionu “Auteka” u Meksiko Sitiju pred 110. 000 gledalaca, svedoka jedne od najlepših utakmiua viđenih u završnoj predstavi Mundijala. Italijani su imali dobar tim, ali nikako dostojan Brazilu. “Karioke” su došle po “zlatnu boginju“ i znali su kako da ostvare cilj. Pele je bio na vrhuncu karijere, dovoljno moćan da sam porazi Italijane, međutim, i vešt da sa saigračima podeli aplauze za veliku igru. Igrači u žutim dresovima demonstrirali su najbolju igru viđenu u devet finala svetskih šampiona.

Seriju golova otvorio je Pele u 18. Minutu. Visok skok, trzaj glavom i lopta je završila u doljem desnom uglu gola Albertozija. Tim golom prekinuta je tradcija da tim poražen u finalu prvi zatrese mrežu. Zatim Italijani, posle jednog ne naročito spretno izvedenog kontranapada, poravnavaju na 1: 1, ali to je bio njihov jedini trenutak pod svetlima pozornice. Sve ostalo prikazivao je Brazil. U 65. Minutu Žerson sa 18 metara precizno pogađa “malu mrežu“. Potom Pele elegantno spušta loptu na nogu Žairzinju koji sa dva metra lako šalje iza leđa Albertozija. Samba je završena u 87. Minutu. Ponovo Pele proigrava, ovog puta Karlosa Alberta koji sa 15 metara silovito šalje loptu u donji desni ugao gola“azura”.

Brazil po treći put osvaja “zlatnu boginju” i stiče pravo da ja zadrži zauvek. Pele se trijumfalno oprostio od Svetskog kupa kao jedini fudbaler koji je tri puta osvajao “zlatnu boginju ”. Kralj fudbala otišao je s krunom. Svet je u Brazilcima dobio neprikosnovene vladare, a najveći svih vremena povukao se u legendu…

Četvrtfinale

Urugvaj – Sovjetski Savez 1: 0 (0: 0, 0: 0)
Italija – Meksiko 4: 1 (1: 1)
Brazil – Peru 4: 2 (2: 1)
SR Nemačka – Engleska 3: 2 (0: 2, 2: 2)

Polufinale

Italija – SR Nemačka 4: 3 (1: 0, 1: 1)
Brazil – Urugvaj 3: 1 (1: 1)

Utakmica za treće mesto

SR Nemačka – Urugvaj 1: 0 (1: 0)

FINALE

Brazil — Italija 4: 1 (1: 1)

Meksiko Siti, 21. Juna 1970. Stadion“Auteka”. Gledalaca 110. 000. Sudija Glekner (SR Nemačka)
STRELCI: 1: 0 – Pele /18/, 1: 1 Bonisenja /37/, 2: 1 Žerson /65/, 3: 1 Žairziljo /71/, 4: 1 Karlos Alberto /87/.

BRAZIL: Feliks. Karlos, AlOerto, Eperaldo, Klodoaldo, Brito, Pia1Ja, Žairzinjo, Žerson. ‘Gostao, Pele, Rivelišo. Selektor Mario Lobo Zagalo.

ITALIJA: Albertozi, Burgnič, Faketi, Rozato, Čera, Bertini, Julijano, Domengini, Macola, Boniselja, River, De, Sisti, Rina.

Jugoslaiija posustala iza Belgijanaca

U kvalifikacijama za odlazak na deveto Svetsko prvenstvo reprezentacija Jugoslavije takmičila se u Šestoj grupi. Rivali „plavih“ bili su Belgija, Španija i Finska. Posle šest utakmšja Jugosloveni su zauzimali drugu poziciju, sa dva boda zaostatka za pobednikom grupe Belgijom, i drugi put zaredom propustili priliku da učestvuju na završnom turniru Svetskog kupa.

Najbolji strelac selekcije Jugoslaije u kvalifikacijama bio je Dragan Džajić sa četiri gola. Sledili su ga Zambata i Musemić sa po tri pogodka. Bukal i M. Siasovski po dva puta su zatresli mrežu, a Osim, Pirić, Sprečo i Belin su no jednom bili strelci.