Šta su zarazne bolesti i čime su uzrokovane?

Bolesti koje nastaju pod uticajem izvesnih sićušnih, golim okom nevidljivih bića, ili pod uticajem njihovih otrovnih izlučina, nazivamo zaraznim bolestima. Ta sićušna živa bića, ti uzročnici zaraznih bolesti dobili su u nauci ime baktvrije ili mikrobi.. Postojanje mikroba nauka je utvrdila tek pre nešto više od sto trideset godina. Dotle ni najčuveniji lekari nisu znali mnogo, ili, bolje reći, nisu ništa znali o njima. Otada se njihovim proučavanjem bavi jedna posebna nauka, nazvana po imenu tih, živih bića bakteriologija ili mikrobiologija.

Zarazne klice se razlikuju među sobom mnogim svojim osobinama. One su različite po veličini, različitog su oblika i različito deluju na organizam.

Prema svojoj veličini zarazne klice se, u grubim crtama, mogu podeliti na: mikrobe, rikecije i viruse.

MIKROBI

Od svih vrsta zaraznih klica najbolje su proučeni i najviše su poznati mikrobi. Oni su veliki po desetak i više desetina mikrona (hiljaditih delova milimitra) i vide. se pod. običnim mikroskopom.

Mikrobi se po svom obliku dele na: koke, koje su okrugle, imaju oblik loptica; ‘bacile, koji imaju oblik štapića, i spirile, koji imaju spiralni, vijugav oblik. Neki od najmanjih mikroba imaju oblik po kome bi se mogli ubrojati i u koke i u bacile, to su kokobacili.

Izvesne vrste mikroba opasne su po čoveka kad god uđu u njegov organizam. One mogu uvek izazvati odgovarajuću bolest. Takvi mikrobi nazivaju se patogenim mikrobima. Druge vrste, koje mi manjeviše stalno nosimo na sebi ili u sebi, postaju opasne po nas samo pod izvesnim uslovima, odnosno kad one po svom dejstvu postanu jače, ili kad otpornost našeg organizma oslabi. Takvi mikrobi su uslovno i povremeno patogeni. Naposletku, ima mikroba koji žive u nama i na nama bez ikakve opasnosti po naše zdravlje. Ovi mikrobi se nazivaju saprofitima.

Većina mikroba luči izvesne otrove, toksine, koji su svojim dejstvom veoma štetni po napadnuti organizam.

U toku poslednjih decenija izvršene su krupne promene u pogledu pojave i raširenosti pojedinih zaraznih bolesti, i te promene se u istom smeru i dalje nastavljaju. Blagodareći boljem poznavanju njihovog porekla i preduzimanju efikasnijih mera za njihovo suzbijanje, zarazne bolesti koje imaju za uzročnike mikrobe sve su ređe, a neke od njih i iščezavaju postepeno. Nasuprot tome, pojavljuju se u sve većem broju, u svakom slučaju postaju nam sve poznatije, razne bolesti virusnog porekla i predstavljaju sve ozbiljniji problem zaštite čovekovog zdravlja.

Slično je i sa bolestima koje imaju rikecije za uzročnik.

RIKECIJE

Rikecije su sićušna pleomorfna živa bića, nešto veća od virusa. Nalaze se na pragu vidljivosti pomoću običnog mikroskopa. Imaju oblik kokobacila i najčešće se viđaju u grupama od dve (diplo bacili). Kao i virusi, mogu se kultivisati samo u živim ćelijama pilećeg zametka (embriona) i u kulturi tkiva. Imaju hemijsku građu sličnu građi bakterija.

Neke rikecije su patogene i prouzrokuju čitav niz zaraznih bolesti kod ljudi i životinja. Od njih su za nas najvažnije Rickettsia prowazecki, prouzrokovač pegavog tifusa;prouzrokovač endemskog ili murinog pegavca, i R burneti,. prouzrokovač Q (Kju) groznice.

Rikecije se prenose iz rezervoara koji se nalazi u raznim životinjama, ili sa bolesnog čoveka, pomoću raznih posrednika, kao što su vaši, krpelji i buve, a samo u izuzetnim slučajevima pomoću inficirane prašine putem organa za disanje ili vežnjače oka.

Sve bolesti prouzrokovane rikecijama ostavljaju kod osoba koje ih preleže solidan imunitet.

Zaštita od bolesti izazvanih rikeciama (rikecioze) postiže .se preduzimanjem sanitarno-higijenskih mera za uništavanje i uklanjanje prenosilaca bolesti. Pored tih mera danas raspolažemo i sigurnom vakcinom protiv pegavog tifusa.

Rikecije su osetljive na dejstvo antibiotika i u lečenju rikecioza sa uspehom se koriste antibiotici širokog spektra delovanja.

VIRUSI

‘Virusi su sićušna, običnim mikroskopom nevidljiva živa bića, koja prouzrokuju mnoge zarazne bolesti kod ljudi, životinja i biljaka. Virusi nisu sposobni da se razviju van žive ćelije. Sa tog razloga oni se mogu kultivisati samo u pilećem zametku (embrionu) i u kulturi tkiva.

Elektronskim mikroskopom je utvrđeno da virusi mogu imati različit oblik: loptast, štapićast, kockast, poliedričan i dr.

Veličina virusa se kreće od 10—300 milimikrona (milionitih delova jednog milimetra).
Hemijska građa virusa malog dijametra je vrlo siromašna, a viusi većeg dijametra imaju građu sličnu građi bakterija.

Virusi su dobri antigeni i, uneti u organizam ljudi i životinja, dovode do stvaranja specifičnIh antitela. Ta specifičnost može biti tolika da se po stvaranju posebnih antitela mogu i unutar jedne vrste virusa razlikovati više tipova i podtipova. To ima izvanredan značaj kada je u pitanju sticanje otpornosti protiv nekih virusa, jer infekcija jednim od tipova ne stvara imunitet i protiv ostalih tipova, već samo imunitet koji tom tipu odgovara.

U inficiranoj ćeliji – prema kooj imaju afinitet, virusi stvaraju u toku svog razvoja specijalne tvorevine loptastog ili ovalnog oblika, velike i po nekoliko mikrona — ćelične inkluzije. Kod većine virusa ove ćelične inkluzije predstavljaju ćelijsku koloniju virusa, dok kod nekIh virusa njihova priroda još nije poznata. Ove inkluzije se, s obzirom na to da su kod raznih virusa različite, k riste za postavljanje mikroskopske dijagnoze bolesti.

Virusi su, kao i bakerije, osetljivi na dejstvo fizičkih i hemijskih faktora. Od fizičkih faktora na viruse negativno deluju visoke temperature, sušenje, svetlost i razna zračenja. Od hemijskih materija negativno utiču formalin, formol, kalijum-hipermangan, alkohol, razne kiseline i baze. Za razliku od bakterija, 50%-glicerin na hladnom može duži period vremena da sačuva viruse od uginuća. .
Štetno dejstvo fizičkih i hemijskih faktora na viruse zavisi od vrste virusa, od sredine u kojoj se virus nalazi, kao i od koncentracije sredstva i dužine trajanja njegovog uticaja.

Mehanizam infekcije virusima različit je i svojstven vrsti virusa. Virusi prodiru u organizam preko kože i sluzokoža, i to neposrednim dodirom, putem vazduha ili putem vode i hrane. Pošto prodru u organizam, virusi se mogu nalaziti neko vreme u krvi a, zatim se lokalizuju u za njih osetljivim ćelijama. Iz zaraženog organizma virusi se mogu izlučivati preko ispljuvka, stolice i sasušenih krusta kože.
Zasada još ne postoji jedna opšte prihvaćena sistematizacija virusa. Klinici najviše odgovara podela prema poremećajima koje virusi izazivaju u bolesnom organizmu. Nijedna druga, pa ni podela prema dejstvu virusa na tkiva, nije zadovoljila sve zahteve.

Broj virusa prouzrokovača bolesti kod ljudi vrlo je veliki i svakim danom se otkrivaju novi virusi, koji u datim prilikama mogu dovesti do raznih poremećaja u organizmu ljudi. Tako, pored već ranije otkrivenih virusa — prouzrokovača velikih i malih boginja, besnila, zaušnjaka, gripa, herpesa, žute groznice, akutne dečje paralize, papagajske bolesti, granuloma venereum— postoji i velika grupa enterovirusa i soxacki virusa, kao i grupa tzv adenovirusa.

Laboratorijska dijagnoza virusnih bolesti je raznovrsna i vrlo delikatna. Kod nekih virusa moguća je i mikroskopska dijagnoza blagodareći mikroskopskom nalazu ćeličnih inkluzija. Zatim, moguća je izolacija virusa preko osetljivih laboratorijskih životinja, kao i preko kultura na pilećem embrionu i kulturi tkiva. Za dijagnozu virusnih bolesti dragocena je mogućnost korišćenja raznih seroloških reakcija i alergičnih kožnih proba. Za laboratorijsku dijagnozu koristi se pokoji put i biološki opit na osetljivim laboratorijskim životinjama.

Virusne bolesti ostavljaju po ozdravljenu više ili manje trajnu otpornost organizma. Blagodareći toj činjenici dobijene su efikasne vakcine protiv mnogih, i to vrlo teških virusnih bolesti. , vakcina protiv besnila , efikasna vakcina protiv poliomielitisa (akutne dečje paralize) i vakcina protiv žute groznice ispitivanja je i vakcina protiv
gripa i malih boginja.

Pitanje lečenja virusnih bolesti je još uvek veliki problem. U većini slučajeva terapija je još simptomatska.

Upotreba antibiotika u terapiji većine virusnih bolesti ne dolazi u obzir zbog toga što virusi žive i razvijaju se samo u ćelijama. Jedinu primenu našli su antibiotici širokog spektra u lečenju virusnih bolesti izazvanih virusima iz grupe krupnih virusa, koji se svojim dimenzijama približuju bakterijama, kao što je to slučaj sa virusom trahoma i virusom iz grupe psitakozaorintodoza, prouzrokovača papagajske bolesti.