Sentimentalizam i srpski klasicizam
U okrilju prosvetiteljstva javlja se pravac sentimentalizam, koji uporedo traje sa klasicizmom.
Šta je sentimentalizam i gde je nastao?
SENTIMENTALIZAM je pravac u književnosti prvo nastao u Engleskoj, da bi se ubrzo, kao umetnički postupak – počeo javljati u francuskoj, nemačkoj i drugim evropskim književnostima. I dok je racionalizam uspostavljao kult razuma i u književnim delima slikao svet ideja, svet bez mašte i emocija, sentimentalizam uspostavlja kult osećanja, donosi dušu, zadovoljstvo i sreću. NAGLAŠAVAJU SE VRLINE, ČEDNOST I LEPOTA DUŠE, PRIJATELJSTVO I SREĆNA PORODICA. Od žanrova je najprisutnija PROZA U FORMI PISAMA, DNEVNIKA I INTIMNIH ISPOVESTI. Iz njih uvek zrači „ osećajna duša“ koja ume da shvati i zna da pati. Zato u tim prozama ima mnogo dirljivih trenutaka, uzdaha, suza i saučestvovanja sa onim koji pati.
Predstavnici sentimentalizma i njihova dela
Sntimentalizam u evropskim okvirima dao je više pisaca i dela. Tako su poznata dela MANON LASKO od Prevoa, NOVA ELOIZA od Rusoa, JADI MLADOG VERTERA od Getea. Predstavnik ovog pravca u našoj književnosti je Milovan Vidaković sa romanom USAMLJENI JUNOŠA.
Ovaj pravac se vremenom pretvorio u PREDROMANTIZAM. A sa predromantizmom započinje razaranje klasicizma, njegovih krutih pravila, naročito kada je u pitanju drama i njena tri jedinstva, zatim podela na 5 činova.
Srpski klasicizam, njegovi predstavnici i dela
Klasicuzam, iako pravac 17.veka, kao umetnički postupak trajaće i u 18.veku, i to naporedo sa predromantizmom. Kada to kažemo mislimo na klasicizam u srpskoj književnosti. On je u našoj književnosti trajao sve do tridesetih godina 19.veka bio je poznat kao STARI ili GREČESKI STIL.
Srpski klasicizam nije doneo mnogo pesničkih imena. To razdoblje obeležio je Jovan Sterija Popović svojim komediografskim radom. Pisane su rodoljubive pesme i ode u čast poznatih ljudi toga vremena, razne pohvalne i didaktičke (poučne) pesme. Bila je to lirika koja je stvarana pod uticajem rimskog stiha, po klasičnim uzorima i motivima iz antičke mitologije. Takve pesme je pisao LUKIJAM MUŠICKI. Bio je vrlo učen i znalac više jezika. Dobro je poznavao klasične i rimske pesnike. prevodio ih je i pevao pod njihovim uticajem. Veliki uzor mu je bio rimski pesnik Horacije.
Poznat je po pesmama GLAS NARODOLJUPCA, GLAS HARFE ŠIŠATOVAČKE, ODA SAMOME SEBI. Poezija mu je hladna, izraz je učenosti i jezika koji je mešavina narodnog i starog, prisutnog u tadašnjoj književnosti. Njegovi savremenici su bili SAVA MRKALJ i PAVLE SOLARIĆ. Posle smrti Mušickog ( 1837), klasicistički stih polako nestaje, mada će se naći i kasnije u pesmama Petra Petrovića Njegoša i Vojislava Ilića.
