Šta to beše ljubav…?

Živimo u vremenu lažnog sjaja, lažnog truda i morala. Osuđeni smo da slušamo o tamo nekoj romantici koja je nekada bila popularna. Neki su to čuli, pa prepričavaju, a neki su imali toliko sreće da to i osete na svojoj koži, i da se hvale ostatku sveta. Da li da se zapitamo da li su u problemu oni, kao manjina, ili ostali, većina kojoj je vrhunac romantike držanje za ruku?

Šta to beše…?

Svi smo mi u nekoj žurbi, svi mi patimo od hroničnog nedostatka vremena i novca, i gubimo pojam o satima i minutima. Čini nam se kao da ne znamo gde nam je glava, gubimo je, dok s nogu pijemo jutarnju kafu, i govorimo partneru da nahrani psa i kupi hleb. Zaista, kako biti romantičan, kako zavoditi partnera koji je već zaveden? Svi to manje-više radimo, ponekad ili stalno, iako smo svesni svoje greške. Jednostavno, sve znamo, a ne možemo ubaciti partnera u svoj gusti raspored. I tako ide u nedogled, i onda kažemo „ah, ta ljubav, mladost-ludost…“ Istina je zapravo da godine ne postoje, ni u kom smislu. Životno doba je nebitno, bračni staž ili zajedničke godine u vezi takođe. Bitno je stanje duha.

Kako…?

Kako se to radi? Kako biti ljubazan i pažljiv? Kako biti sladak na rečima, a iskren i razuman u glavi? Da li ta kombinacija postoji, makar na ovim prostorima? Kako odvojiti par minuta za par lepih reči, poneki gest i da li je uopšte to nepohodno?

Jeste. Svima je to preko potrebno, i može unaprediti život, neverovatno. Slušajući agresivne pesme, u kojima se dvoje pogledaju u klubu, i završavaju u krevetu, ne činimo dobro sebi, već samo tonemo sve dublje. Odrasli ljudi koliko-toliko znaju da ne postoji posebna draž u tome i da takvo ponašanje nema veze s ljubavlju, ali treba to objasniti današnjim klincima koji misle da je to kul. Oni su naša budućnost, a mi svoju budućnost trujemo, i guramo im pod nos nerealne, prazne priče o takozvanoj ljubavi. A zapravo, tu svega ima samo ne ljubavi.

Ljubav je…

Ljubav je rad. Ljubav je trud. Ljubav je umetnost, ali ona koja se ne kupuje na tržištu. To nije nešto što traje koliko i obično mleko. U fokusu ima samo dvoje. Ne troje, ne četvoro, ne desetoro, to je već nešto sasvim drugo. Svako danas koristi tu reč olako, svakodnevno, a malo njih je koristi ispravno i opravdano. Potrebno je prvo naučiti njeno značenje, otvoriti srce, i tek onda gledati kako se magija dešava pred našim očima.

Dakle, ljudi, volite se. Slušajte partnera, pratite šta priča. Ne osuđujte ga da je isti kao njegovi prethodnici, dok ga ne upoznate. Možda imate blago ispred nosa, ali ne želite to da vidite jer ste očajni, jer ste povređeni,jer su svi uvek bili loši, „jer je takvo vreme“. Kada to shvatite, onda se posvetite toj osobi maksimalno. Gradite ljubav i negujte je. Čak i da se ta priča jednog dana završi, bićete bogati, i imaćete jednu divnu priču koju ćete zauvek nositi sa sobom. Bolje da nas sve vodi pozitivna emocija, makar sećanje na lepe dane, nego ogorčenost, ljutnja i bes. Sa takvim stavom šanse da se nešto promeni su minimalne, a gorak osećaj redovan. Ljubav je u nama, ne čuvajmo je ljubomorno! Hajde da je oslobodimo!