Sve će to narod pozlatiti, Laza Lazarević

Autor: Laza Lazarević
Književni rod: epika
Književna vrsta: pripovetka

Tema i ideja dela

Ideja kojom se rukovodio Laza Lazarević kada je stvarao delo “ Sve će to narod pozlatiti “ jeste težan položaj ratnih vojnih invalida i nepažnja države prema njima.

Tema pripovetke je povratak mladića, koji je u ratu ostao bez noge i ruke i njegov težak život nakon tog gubitka.

Mesto i vreme radnje

Mesto i vreme radnje u delu “ Sve će to narod pozlatiti „, Laza Lazarević je smestio u Srbiju, po završetku Srpsko – turskog rata, koji je trajao od 1876. do 1878. godine.

Analiza i interpretacija pripovetke „Sve će to narod pozlatiti“

Pripovetka “ Sve će to narod pozlatiti “ spada u jednu od najboljih pripovedaka i samog pisca, ali i književnog pravca, koji je nastao početkom 19. veka, a koji je poznat kao realizam. U ovom delu je Laza Lazarević izneo svoju kritiku države i društva, koji ni malo nisu vodili računa o ljudima koji su se borili za nju u ratovima, u kojima su ostali bez pojedinih delova tela. Svi ti mladići i ljudi su, po povratku u otadžbinu gotovo bili prisiljeni da prose, jer im je država davala malo ili nimalo novca. A oni su, silom prilika bili sprečeni da rade i tako obezbede sebi sredstva za pristojan život.

Analiza i interpretacija dela svakako moraju početi od samog pisca, koji je takođe bio i čuveni lekar. Laza Lazarević je uneo u svoja dela, a naročito u pripovetku “ Sve će to narod pozlatiti “ ono što je imao prilike da vidi svojim očima. Ova lektira je svojevrsna kritika čitavog društva i države i njihovog odnosa prema ljudima koji su se za nju borili.

Iako je osnovna tema i ideja dela povratak iz rata sina kazandžije Blagoja, koji je ujedno i glavni lik pripovetke, tema je zapravo mnogo šira. Jer je Laza Lazarević u liku Blagojevog sina i samog Blagoja prikazao patnju ne samo ratnih invalida, već i njihovih porodica.

Kada je u pitanju književna vrsta kojoj lektira “ Sve će to narod pozlatiti “ pripada, preciznije je reći da je u pitanju takozvana psihološka pripovetka. U ovom delu postoje čak četiri različita načina pripovedanja i to:

– hronološko pripovedanje,
– retrospektivno pripovedanje,
– deskripcija i
– anticipacija.

Svaka od ovih vrsta pripovedanja se savršeno uklapa u glavni tok radnje. Lektira “ Sve će to narod pozlatiti “ počinje opisom pristaništa, a čitalac odmah shvata da ljudi čekaju lađu:

“ I sumrak se počeo hvatati, a lađe još nema. Svet koji ju je čekao počeo se razilaziti. “

U prva tri pasusa, Laza Lazarević pomoću deskriptivnog pripovedanja prikazuje kako izgleda pristanište i šta se na njemu događa. Likovi se pojavljuju tek u sledećem pasusu, gde Laza Lazarević opisuje kapetana Tanasija koji stoji mirno na jednom mestu, a uz njega je bio i kazandžija:

“ On, dakle, stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. “

Iz njihovog međusobnog razgovora čitalac saznaje da Blagoje čeka svog sina da se vrati iz rata, za koga zna da je ranjen:

“ – Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! – on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda duž cele desne noge.

– Samo ga okrznulo! Otpušten je kući iz bolnice da se popravi, pa posle, u ime boga, opet!… I treba… Treba goniti peksijana! … Samo neka nam je bog u pomoći! “

Kapetan Tanasije iščekuje sa strepnjom ženu i sina, koji su se zadesili u mestu gde je bio rat. Laza Lazarević stvara zaplet koji je isprepletan sudbinom likova kazandžije i kapetana. Sa jedne strane je Blagoje kazandžija, kao tipičan predstavnik naroda, odnosno mase, dok je kapetan oličenje one nekolicine “ odabranih „. Iako dolaze iz različitih slojeva društva i žive na potpuno različit način, obojica osećaju i strah i strepnju za svoje najmilije. Pa, ipak ono što čitaocu sigurno upada u oči, jeste što taj strah iskazuju na potpuno različite načine: Blagoje se sve vreme vrti i priča, dok kapetan svoje strahove ne iskazuje, već mahom ćuti i razmišlja o tome šta je sve, možda zadesilo njegove najmilije. Njih dvojica razgovaraju i o položaju ratnih invalida i obojica iskazuju svoje mišljenje o toj osetljivoj temi.

Sam zaplet radnje je oličen u sceni kada konačno pristiže lađa. Kapetanova žena i njihov sin su dobro i on im hita u susret, presrećan što ih vidi žive i zdrave. Međutim, u toj masi, kapetan ugleda i mladića bez noge:

“ Kapetana kao da neka ledena ruka ščepa za srce; ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.

_ Ćuti! – reče kapetan s užasom na licu. Brzo predade dete ženi, pa pritrča bogalju. Pothvati ga rukom ispod miške i pomože mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.

– Da nisi ti, vojniče, gazda – Blagojev sin?
– Jesam, gospodine kapetane! “

Analiza i interpretacija dela “ Sve će to narod pozlatiti “ nas dovodi do vrhunca radnje, a to je trenutak u kome gazda Blagoje pada u nesvest kada ugleda sina. Okupljeni ljudi su ga brzo povratili, a on pokušavajući da uteši i sina i sebe izgovara poentu čitave pripovetke:

“ – Hvala bogu, samo kad si živ! Sve će opet dobro biti. Ovo – on rukom napipa štaku – ovo će narod pozlatiti. Je li tako, braćo?

Svi priskočiše odobravajući. “

Prvu milostinju ranjenom vojniku pruža lično kapetan Tanasije, dajući mu “ sahat i lanac „. Potom njegov primer slede i ostali.

A Blagojev sin samo izgovara:

“ – Hvala, braćo! Drži, tata! “

Ali, kako veli Laza Lazarević dalje:

“ Vojnik se zahvaljivaše neprestano sa “ hvala, braćo! „, “ hvala, braćo! „, ali mu glas postajaše sve više i više zagušljiv. Te dve reči počeše dobivati odsutan ritam, kao u slepaca na vašaru, i on kao da sad prvi put oseti, sa svom snagom nepokolebljivog uverenja, da je bogalj i prosjak. I najzad prosuše se tihe, krupne suze, kao majska kiša. “

Na to otac pokušava da ga hrabri, zapravo da hrabri i njega, a i sebe:

“ – Sve će to opet… Ama je li ti ja kažem da će sve to narod pozlatiti? “

Naizgled jak, Blagoje više ne može da zavarava ni sebe ni sina, jer je svestan bezizlaznog i teškog položaja ratnih invalida:

“ Pa onda, ujedared, i sam briznu u plač. “

Tada glavni lik dela, Blagoje kazandžija baca ispred sebe sve što je narod udelio njegovom sinu i “ kao lud pogleda u nebo kao da odozgo čeka odgovora. “

Laza Lazarević dalje jasno stavlja čitaocu do znanja suprotnost kapetanovog i Blagojevog života, jer sada kapetanova žena izgovara vrlo surovu rečenicu, koju su mnogi izgovarali kada bi ugledali ratne vojne invalide koji su bili prinuđeni da prose:

“ – Hajdemote odavde! – reče kapetanica. – Ovde je nesreća, a mi… – onda pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta… – mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni! “

Epilog radnje je prikaz života Blagoja i njegovog sina, sa jedne strane i života kapetana, sa druge. Da bi vam analiza i interpretacija dela “ Sve će to narod pozlatiti “ bila jasnija, kako bi i vaš sastav na ovu temu bio bolje urađen, citiraćemo završnicu dela:

“ Kapetan je ozidao kuću na istome mestu u Knjaževcu. Pokrio ju je, istina kao što se kaže, hartijom, ali mu je žena vesela i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.

Blagoje je još donekle govorio: “ Sve će to narod pozlatiti! “ Posle je okrenuo na: “ Sve će to tebi bog platiti! „. Naposletku se propije i tu skoro umire. A njegov sin prima izdržavanje iz invalidskog fonda i – prosi! “

Upravo je u ovim rečima data poenta čitavog dela i čini se, sa određenom dozom mira, Laza Lazarević je jasno stavio do znanja šta misli o državi koja ne brine o onim svojim građanima koji su se borili za nju i ostali bogalji. U njegovom pripovedanju nema niti jedne suvišne reči, svaka je baš na pravom mestu i vrlo jasno je izneo svoje mišljenje, a to bi svakako trebalo da bude mišljenje ako ne svih ljudi takve države, onda svakako većine njenih stanovnika.

Likovi i opis likova

Glavni lik ovog dela je Blagoje kazandžija, običan, narodski čovek, koji je svog sina učio da se za otadžbinu treba uvek boriti, pa ako treba i poginuti za nju. Nije on tražio ništa za uzvrat od svoje otadžbine, ali je očekivao, kao i svaki čovek makar poštovanje i brigu o ljudima koji su prolivali krv za tu istu otadžbinu. Nažalost, vrlo brzo će se uveriti da njegovu otadžbinu uopšte ne zanimaju ratni invalidi i da za njih odvaja tek neznatnu svotu novca. Zato su oni prinuđeni da mole za milostinju.

On je na prvom mestu otac, koji je u šoku, jer je ugledao svoje dete bez ruke i noge. Ali i u toj situaciji, glavni lik dela “ Sve će to narod pozlatiti “ pokušava da bude priseban, da smiri i svog sina i sebe. Nažalost, to mu ne polazi za rukom i kako veli Laza Lazarević, ubrzo se propio i umro. Jednostavno, nije mogao da podnese toliki bol i nepravdu koja je zadesila njegovog sina i njegovu porodicu.

Sa druge strane su likovi kapetana Jelačića i njegove žene i sina, koji su prikazani kao oni malobrojni, za koje se može reći da su imali sreće, makar sa te strane što su ostali živi, iako su izgubili materijalna dobra. Kapeta Tanasije je pokazao da je izuzetno osetljiv na nesreću pojedinaca, a što je Laza Lazarević najbolje prikazao u sceni kada pomaže Blagojevom sinu i prvi mu udeljuje milostinju. Iako svestan da će mu to pomoći samo trenutno.

Opis likova u delu “ Sve će to narod pozlatiti “ je vrlo realan. Svi oni se bore sa svojim strahovima i tugama, svako na svoj način, bez obzira kom društvenom sloju pripadaju.

Prepričano delo “ Sve će to narod pozlatiti „

Da bi vaš sastav iz srpskog jezika kada se obrađuje lektira “ Sve će to narod pozlatiti“ neophodna je dobra analiza dela, zatim vaša interpretacija, ali i prepričano delo. Sve zajedno će vam sigurno pojasniti šta je poruka ove lektire i šta zapravo znači “ sve će to narod pozlatiti „.

Pripovetka “ Sve će to narod pozlatiti “ počinje opisom pristaništa i nestrpljenja ljudi koji iščekuju lađu koja će im dovesti njihove najmilije. Na pristaništu su i glavni likovi dela: kazandžija Blagoje i kapetan Tanasije Jelačić. Njih dvojica počinju razgovor, nadajući se da će im tako brže proči vreme do dolaska broda. Blagoje ćeka svog sina koji se ranjen vraća iz rata, a kapetan Tanasije svoju ženu i sina, koji dolaze iz područja u kome je bio rat.

Blagoje misli da mu je sin malo ranjen, jer mu je tako javio njegov drug, a kapetan se nada da su njegovi sin i žena dobro, iako mu se po glavi motaju crne misli i muči ga neizvesnost i strah. Blagoje je takođe nemiran, nespokojan i zabrinut, jer ne zna koliko tačno je njegov sin ranjen. Njih dvojica razgovaraju o svemu, pa i o položaju ljudi koji su se vratili iz rata kao invalidi. Svaki iskazuje svoje mišljenje: Blagoje smatra da država treba da se brine o njima i daje im dovoljno novca da mogu pristojno da žive, dok kapetan smatra da je to “ lepo što je on za svoju zemlju osakati sebe „, ali da to ne znači da sada može da traži da bude na nekom visokom položaju. Posebno je surovo ono što je kapeta potom rekao Blagoju: “ Vidite, svaki onaj koji je prolio krv za svoju zemlju, treba da se računa u srećne jer se odužio svojoj majci, cvojoj zemlji. Svaki je dužan svojoj zemlji, zemlja nije nikome ništa… “ Iako kapetan nije prikazan kao neosetljivo biće, ipak se ova njegova tvrdnja može shvatiti kao mišljenje većine ljudi koji su bili na nekoj višoj poziciji, a koji nisu imali saosećanja prema ratnim vojnim invalidima. I upravo je to osnovna tema i ideja ovog dela, u kome je Laza Lazarević izneo vrlo jasnu osudu tadašnje države i njenog odnosa prema ljudima koji su stradali u borbama za njenu slobodu.

Potom stiže lađa, kapetan ugleda ženu i sina i sav srećan im prilazi. Ali, ugleda i jednog mladića bez noge i ruke, kome pomaže da preskoči prepreku koja mu se našla na putu. Pita ga da li je on gazda Blagojev sin i veli da mu je otac tu i da će ga sada pozvati.

Kada je Blagoje ugledao svog sina bez ruke i noge, pao je u nesvest od šoka. Kada su ga okupljeni ljudi povratili, gazda Blagoje pokušava da uteši sina i sebe rečima da će sve to narod pozlati. Obraća se narodu, tražeći od njih potvrdu svojih reči “ sve će to narod pozlatiti „. Oni odobravaju i počinju da daju milostinju njegovom sinu…šta je ko imao to je i dao. Ubrzo i gazda Blagoje i njegov sin shvataju svu tragiku njegovog novog položaja: on je bogalj i prosjak i tako će se svi ophoditi prema njemu.

Sa druge strane, kapetan i njegova žena su svesni da spadaju u srećnike, jer su živi i zdravi, bez obzira što su izgubili materijalna dobra.

Pripovetka se završava opisom kapetanovog života, sa jedne strane i života gazda Blagoja i njegovog sina, sa druge strane. Kapetan je uspeo da ponovo sazida kuću, koja mu je bila porušena i živi u sreći sa svojom ženom i detetom. Gazda Blagoje je ubrzo od muke počeo da se opija i umro, a njegov sin prima “ milostinju “ od države i naravno prosi, jer mu ono što dobija od države ne omogućava da živi pristojno.

Od razumevanja naslova dela “ Sve će to narod pozlatiti “ zavisi i da li će vaša interpretacija ove lektire biti dobra, a ujedno i sastav koji bude pisali. Naravno, mogu reći samo kako ja shvatam ovo delo, a to vam neće pomoći toliko koliko će vam pomoći analiza i interpretacija dela, opis likova i prepričano delo. Da bih vam još malo pojasnila, bitno je da znate šta tačno označava termin pozlata. Ono što se pozlaćuje se prekriva zlatom kako bi izgledalo lepše i sjajnije. Međutim, nijedna pozlata ne može da traje doveka, već vremenom bledi. Upravo time je Laza Lazarević prikazao tragičan položaj ratnih vojnih invalida, koje vrlo brzo zaboravlja na prvom mestu država, a odmah zatim i narod.